1. Šta je, po vašem shvatanju, svrha države?
Prva stvar, po meni najvažnija, jeste da država treba da garantuje jednaka pravila i jednake šanse za sve, bez obzira na to kako se zovu, gde žive i za koga glasaju. Dakle, ako ste građanin Novog Pazara i za radno mesto treba da imate člansku karticu jedne stranke, to znači da država ne radi dobro svoj posao. Meni je ta tema jako bliska, a verujem i mnogim mladim ljudima u Sandžaku. Zato stalno naglašavam potrebu za pravdom. Mi možemo imati najmodernije bolnice, najbolje puteve, BDP na nivou Švajcarske, ali ako postoje grupe privilegovane na osnovu stranačke pripadnosti i, generalno, „veze“, pred nama je i dalje veliki posao.
Jedan dodatni aspekt pravde jeste da država mora da osigura ravnomeran razvoj svih svojih krajeva. Džaba nam razvijen Beograd ako nemamo razvijen jug i razvijen Sandžak. To je ključan deo moje vizije razvijene države: da svako može da planira budućnost u svom kraju i da je ne mora tražiti u drugim gradovima ili u inostranstvu.
Druga stvar koja je za mene jako važna jeste da se dobra država meri kvalitetom svakodnevnog života. Zato država mora da investira u velike strateške projekte, ali oni ne smeju da budu zamena za ono što čini život običnog čoveka: dostupne lekare, asfalt u svakom selu i svakoj ulici, opremljene škole.
2. Na koji način institucionalno sprečiti redukciju građanina na biračko telo?
Pre svega, građanin mora biti važan i između izbora, ne samo na dan glasanja. Koliko ima političara koji se građana sete samo kada treba da dođu po glas, a šta se događa između kampanja ih ne zanima. I nije stvar samo u obilascima. Ja lično nisam čovek velikih obećanja. Volim da uradim, pa onda da pokažem šta sam uradio. Ključan je rezultat. Mislim da su naši ljudi svi siti obećanja i da bi politika trebalo da se temelji na stvarnim postignućima. Dakle, kao političari, ne treba da obećavamo, već da pokazujemo šta smo uradili i šta ćemo još da uradimo.
Institucionalno gledano, važno je i ono što sam već spomenuo: institucije treba da budu tu za sve građane. Moraju da imaju jasne procedure, rokove i odgovornost prema građanima. Pravo na posao, uslugu ili podršku ne sme da zavisi od stranačke pripadnosti. Moraju da postoje transparentni konkursi, javni kriterijumi i mogućnost žalbe. Politička stranka ne treba da bude kanal kroz koji građanin „završava“ ono što mu već pripada.
Drugim rečima, institucije treba da budu servis građana. A mi i dalje imamo dosta uslovljavanja, i to posebno vidimo u Sandžaku. Na primer: dobićeš dozvolu za gradnju ako si „naš“, dobićeš posao ako si „naš“. Vreme je da sve stranke shvate da su svi građani „naši“.
3. Da li bazična odgovornost za dostojanstven život leži samo u slobodnom tržištu ili i u brizi države?
Ne može ni bez tržišta ni bez države. Tržište donosi posao i razvoj, ali država mora da obezbedi fer pravila, infrastrukturu, obrazovanje, zdravstvo i socijalnu sigurnost. Tržište treba da funkcioniše u tom državnom okviru.
I ovde se opet vraćamo na pravdu. Domaće firme, mali preduzetnici i poljoprivrednici moraju imati jednake uslove, a ne da budu u lošijem položaju od velikih investitora. Zadatak države je da im te uslove obezbedi.
Dalje, ekonomska politika nije pravedna ako se razvoj koncentriše samo u velikim centrima. Mi možemo dovesti velike fabrike u Beograd i postići sjajne rezultate u smislu rasta BDP-a i drugih parametara. Ali cilj kvalitetne ekonomske politike nisu samo dobri ekonomski pokazatelji. Cilj treba da bude da što više ljudi može da živi od svog rada u svom kraju.
4. Koje su zajedničke vrednosti oko kojih bi građani Srbije mogli da se okupe?
Mislim da moramo početi od nečega vrlo jednostavnog: dostojanstva čoveka. Ako građanin oseća da ga institucije ne poštuju, da pred zakonom ne vredi jednako kao neko drugi i da mu životne šanse zavise od imena, veze ili političke pripadnosti, onda je teško govoriti o stvarnoj zajednici.
Druga vrednost su jednaka prava i ista pravila za sve. Srbija je raznolika zemlja. U njoj žive ljudi različitih nacionalnosti, vera, političkih uverenja i životnih iskustava. Ne treba te razlike da brišemo. Treba da obezbedimo da svi imaju ista prava i iste obaveze.
Za mene su veoma važne i vrednosti rada, obrazovanja i odgovornosti. Društvo ne može da napreduje ako se više ceni veza nego znanje, poslušnost više nego sposobnost i rezultat. Mladi ljudi moraju da vide da se trud, obrazovanje i pošten rad isplate. Ako toga ne bude, oni će svoju budućnost tražiti na drugim mestima.
Zato mislim da treba da nas drži zajedno uverenje da smo, uprkos razlikama, jednako vredni pred državom i jednako odgovorni za društvo u kojem živimo. Država je tu da stvori uslove da se i pripadnik većine i pripadnik manjine u njoj osećaju kao kod kuće.
5. Kako garantovati da se drugost ne pretvori u neprijateljstvo?
Prvo, tako što ćemo prestati da različitost tretiramo kao pretnju. Ona je jednostavno činjenica našeg društva. Problem nastaje kada se razlika politizuje do te mere da od nekoga ko je drugačiji pravimo opasnost.
Ja manjinska prava vidim kao deo vladavine prava. Ako država garantuje pravo na jezik, kulturu, veru ili ravnopravnu zastupljenost, ona time ne daje privilegiju jednoj grupi. Ona primenjuje isti princip koji treba da važi za sve.
Veliki deo svog rada posvetio sam stvaranju uslova da Bošnjaci budu potpuno ravnopravni u svojoj državi. Da mogu da koriste svoj jezik u institucijama. Da vaspitačica pod hidžabom može da radi u vrtiću kao i sve ostale koleginice. Da Bošnjak može da bude policajac i vatrogasac, a ne da to budu radna mesta rezervisana za pripadnike većinskog naroda.
Mislim da smo na tom polju postigli određene pomake, ali da je pred nama još posla.
Drugo, politički sukob ne sme da se pretvara u društveno neprijateljstvo. Možemo imati veoma ozbiljna neslaganja oko politike, istorije ili interesa i opet živeti jedni pored drugih kao građani iste države. Demokratija upravo tome služi: da sukobe prevede u institucije, procedure i razgovor, umesto u neprijateljstvo.
I tu se, opet, vraćamo na pravdu. Drugost postaje neprijateljstvo onda kada ljudi izgube osećaj da institucije pripadaju svima. Ako država prema svima postupa pravedno, različitost prestaje da bude pretnja i postaje normalan deo zajedničkog života.
Odgovarao Usame Zukorlić.
