1. Unutrašnja politika i koncept države
Moja politička filozofija je jednostavna: država postoji zbog čoveka, a ne čovek zbog države.
Njena dužnost je da štiti slobodu, obezbedi jednaka pravila i omogući da rad donese dostojanstven život. Sloboda pojedinca, socijalna pravda i očuvanje jezika i kulture nisu ciljevi koje treba suprotstavljati. Poredak ima smisla samo ako služi građaninu, a identitet je oslonac iz kojeg možemo otvoreno da sarađujemo sa drugima.
Zato govorim o porodičnom kapitalizmu. Ja ceo život radim, gradim i zapošljavam ljude. Hoću da svaki građanin Srbije postane suvlasnik nacionalnog bogatstva koje zajedno stvaramo. Ne prihvatam da država bude bogata, a da porodica jedva sastavlja kraj s krajem.
Privatna inicijativa stvara novu vrednost, a država postavlja sistem pravila, ulaže u obrazovanje, zdravstvo i infrastrukturu i štiti one kojima je pomoć potrebna. Građanin ne sme da bude važan samo na dan izbora. Mora da zna kako se troši javni novac, ko je odgovoran za odluku i kakvi su njeni rezultati.
Istorijsko nepoverenje u institucije leči se proverljivim radom.
Predlažem ustavne promene da Skupština ima 125 umesto 250 poslanika i da sudije i javne tužioce bira narod. Vlada treba da ima 12 ministarstava — koliko je apostola. Administraciju treba prepoloviti, a preostalu polovinu depolitizovati.
Ljudima koji napuste upravu moraju se obezbediti prekvalifikacija i drugo radno mesto; niko ne sme ostati bez posla.
Politička funkcija nije nagrada. Lekar, privrednik, sveštenik i učitelj odgovaraju za svoj rad; isto mora da važi i za političara. Tražim krivičnu odgovornost za predizbornu prevaru: ko nešto obeća u kampanji, a po dolasku na vlast to ne ispuni, mora da odgovara. Političari ne smeju da vode narod u ratove, bedu i siromaštvo bez odgovornosti.
Lokalne zajednice moraju odlučivati o prioritetima za svoj novac, a javne rasprave početi pre odluke. Srbija mora da ima sistem koji funkcioniše: da se zna ko donosi odluku, u kom roku i ko odgovara za rezultat.
Nije bitno kako se zove predsednik ili ministar. Kad je sistem stabilan, državne institucije funkcionišu i kad se vlast promeni.
2. Ekonomska politika kao raspodela pravde
Ja ceo život radim, gradim i zapošljavam ljude.
Znam da porodicu ne hrani statistika, nego plata. Zato pitam: ima li čovek posao i može li od svoje zarade da plati stan, hranu i školovanje dece?
Moja polazna tačka je proizvodnja i ekonomski razvoj: program predviđa 300 strateških projekata i 10.000 novih fabrika, porodičnih preduzeća i proizvodnih kapaciteta.
Moj cilj je da dođemo do prosečne plate od 3.000 evra i penzije od 1.500 evra. To je cilj koji moramo da zaradimo proizvodnjom, investicijama i novim radnim mestima.
Potrebni su nam i domaći i strani investitori. Strani kapital donosi tehnologiju, tržišta i znanje; domaće preduzetnike moramo osnažiti da ne ostanu samo podizvođači.
Država treba da ulaže tamo gde pojedinačna firma ne može sama: u puteve, vodu, energiju, internet, istraživanje i stručne kadrove. Vojvodina ima prostor da razvija preradu hrane, istok rudarstvo i energetiku uz zaštitu javnog interesa, a jug nove industrije i poslove. Sela moraju imati uslove da ljudi žive od svog rada.
Tržište je neophodno ali samo tržište neće obezbediti jednaku šansu detetu iz malog mesta, starijem radniku ili porodici bez stana. Zato su besplatno zdravstvo, besplatno obrazovanje, stanovanje i zaštita penzionera i veterana deo ekonomske politike, a ne njen dodatak. Kapital mora da služi stvaranju, a ne privilegijama. Rad mora biti pošteno plaćen, konkurencija fer, a javne subvencije uslovljene jasnim obavezama i rezultatima. Tako se nova vrednost stvara i pravednije deli.
Zaposleni moraju imati pravo da se organizuju i pregovaraju o uslovima rada, a mala preduzeća pristup finansiranju pod jasnim uslovima. Kada država pomogne investitoru javnim novcem, građani treba da vide šta su dobili zauzvrat: koliko je radnih mesta otvoreno, kolike su plate i da li su ugovorene obaveze ispunjene. Bez te kontrole, subvencija lako postaje privilegija umesto razvojna mera.
3. Šta nas još drži zajedno ili bi trebalo da nas drži?
Porodica je prva škola odgovornosti, solidarnosti i ljubavi. Zajedno nas drže poverenje, rad, pravo na različitost i uverenje da je Srbija dom svih njenih građana. Takvu zajednicu moramo da gradimo delima, a ne rečima.
Ona nastaje kada dete, bez obzira na mesto rođenja, dobije dobro obrazovanje; kada građanin ima isto pravo pred institucijama; kada se ljudi različitih uverenja sreću u školi, na poslu i u kulturnom životu bez straha da će biti poniženi.
Porodica je prvi oslonac, škola uči znanju i poštovanju, a mediji treba da omoguće javnu raspravu zasnovanu na proverljivim činjenicama.
Vera je mnogima unutrašnji oslonac. Pravoslavlje ima duboko mesto u našoj istoriji, ali sloboda veroispovesti i dostojanstvo pripadaju svakom čoveku. Čuvajmo svoje — poštujmo tuđe. To je uslov da se razlika u mišljenju ne pretvori u neprijateljstvo.
Kultura nije privilegija velikih gradova. Želim da pozorište, koncert, knjiga i izložba stignu u svaki kraj Srbije. Biblioteke, muzeji i umetnici treba da imaju prostor i u manjim sredinama. Projekat „Živa ćirilica“ i digitalizacija baštine povezuju nasleđe sa savremenim životom, a ne zatvaraju ga u prošlost.
Medijima su potrebni nezavisan novinarski rad i transparentno finansiranje. Kada građani imaju pristup kulturi i pouzdanim informacijama, lakše razgovaraju, čak i kada se politički ne slažu.
4. Šta podrazumevate pod pojmom suvereniteta?
Slobodna država je ona koja može da sarađuje sa svima, a da odluke o sebi donosi sama.
To znači i odgovornost njenih institucija za posledice tih odluka. Suverenitet nije izolacija niti stalna svađa sa svetom. Mala zemlja ga čuva tako što gradi jaku privredu, stručnu diplomatiju, institucije kojima građani veruju i više partnerstava, bez slepe poslušnosti bilo kom centru moći.
Sa Evropskom unijom treba razvijati najbolje političke i ekonomske odnose; Evropa je veliko tržište za našu privredu i prostor u kom živi mnogo naših ljudi.
Sa Rusijom treba čuvati istorijske, kulturne i ekonomske veze. Sa Kinom je važna investiciona, tehnološka i trgovinska saradnja. Sa Sjedinjenim Američkim Državama potreban je ozbiljan politički i ekonomski dijalog, uz više saradnje kompanija i univerziteta.
O bezbednosnoj politici, uključujući odnos prema NATO-u, moraju odlučivati institucije Srbije u skladu sa državnim interesima. Istorijska savezništva su važna, ali sama nisu dovoljna kao odgovor na današnje izazove.
Ja hoću Srbiju koja proizvodi svoju hranu, ima sigurnu energiju, gradi fabrike i razvija svoju tehnologiju. Ako to nemamo, drugi će odlučivati umesto nas. Svaki sporazum treba meriti njegovim uticajem na mir, bezbednost, radna mesta i slobodu odlučivanja Srbije.
Za mene je nacionalni interes jasan: Srbija mora da čuva svoje interese, drži reč i poštuje druge. Interes države ne sme da bude sveden na interes onih koji su trenutno na vlasti.
Poštovanje međunarodnog prava, ljudskog dostojanstva i preuzetih obaveza služi i našoj zemlji.
Moja formula je saradnja sa Istokom i Zapadom, uz odluke koje Srbija može javno da obrazloži svojim građanima.
5. Da li je pitanje Kosova – pitanje časti, kako je govorio Dimitrije Bogdanović?
Kosovo i Metohija jeste pitanje časti, ali čast ne sme da bude izgovor za neodgovornost. Čast je da ne napustite svoj narod, da čuvate svetinje, imovinu i pravo i da mirom i diplomatijom štitite živote ljudi.
Za mene su bezbednost i budućnost porodica koje tamo žive prioritet, a očuvanje državnih i nacionalnih interesa trajna obaveza.
Predlažem stalan, profesionalan državni tim koji bi sistematski radio na diplomatskim, pravnim i istorijskim argumentima, čuvao arhive i vodio razgovore sa važnim državama i međunarodnim organizacijama. Taj posao mora imati kontinuitet bez obzira na promenu vlade. Potrebna je redovna javna provera šta je urađeno za bezbednost, slobodu kretanja, škole, zdravstvo, imovinu i kulturnu baštinu.
Dijalog mora da postoji, jer se bez razgovora ne rešavaju svakodnevni problemi. U njemu treba insistirati na pravima, dogovorenim obavezama i zaštiti ljudi. Teritorijalni integritet i istorijsko pravo ne mogu se zastupati ako zanemarimo ljude i stvarne prilike na terenu.
Demografske promene su razlog više da se radi na poverenju, bezbednosti, ekonomskoj održivosti i zaštiti svake zajednice.
Neću da obećavam čuda preko noći. Za Kosovo i Metohiju potrebna nam je jaka država: diplomatija koja brani naše interese i podrška Srbima da žive bezbedno, rade i ostanu na svojim ognjištima.
6. Šta u XXI veku znači „srpsko nacionalno pitanje“ ili “srpski svet”?
Srpsko nacionalno pitanje za mene znači pravo našeg naroda, gde god živeo, da sačuva jezik, ćirilicu, kulturu, veru, imovinu i politička prava. „Srpsko nacionalno pitanje“ i „srpski svet“ ne bih izjednačavao.
Važnije mi je da jasno kažem koje postupke Srbija treba da preduzme. To su – podrška školama, kulturnim i privrednim ustanovama, pravna pomoć kada su prava ugrožena i trajne veze među ljudima, uz poštovanje suvereniteta susednih država.
Ja hoću da Srbija jača saradnju i sa Republikom Srpskom i sa celom Bosnom i Hercegovinom — da ulažemo u privredu, povezujemo škole i univerzitete i otvaramo nova radna mesta, uz poštovanje Dejtonskog sporazuma.
U Crnoj Gori i Hrvatskoj Srbija može da podržava kulturne, obrazovne i privredne institucije srpske zajednice, kao što očekuje da prava svake zajednice budu poštovana u našoj zemlji. Najbolja zaštita prava je javna, institucionalna i dosledna. Mešanje u unutrašnje političke borbe drugih država često bi samo otežalo položaj ljudi kojima želimo da pomognemo.
Predložiću i izmenu Zakona o državljanstvu: svako dete srpskog porekla, gde god da se rodi — u Republici Srpskoj, regionu ili dijaspori — treba da rođenjem automatski stekne državljanstvo Republike Srbije. Roditelji bi rođenje prijavili radi upisa, a naša država bi taj upis obavljala brzo i bez suvišne birokratije. Dete ne sme da izgubi vezu sa Srbijom samo zato što je rođeno izvan njenih granica.
Nacionalni interes ne traži neprijateljstvo. Patriotizam je ljubav prema svom; nacionalizam je opasan kad traži mržnju prema drugom. Želim Balkan u kom deca ne nasleđuju svađe svojih dedova. Srbija treba da brani prava svog naroda mirno, uz poštovanje prava drugih i suvereniteta suseda. Zato predlozi moraju biti konkretni i javni.
7. Veštačka inteligencija – kako sačuvati čoveka ali i državnu autonomiju?
Veštačka inteligencija može da pomogne lekaru, nastavniku, poljoprivredniku i preduzeću, ali država mora da odredi granice njene upotrebe. Tehnologija mora služiti čoveku. Čovek ne sme služiti tehnologiji.
Srbiji su potrebni ljudi koji razumeju tehnologiju, dostupna računarska i istraživačka infrastruktura i škole koje uče decu da proveravaju informacije, rešavaju probleme i štite svoje podatke. Razvoj novih tehnologija i veštačke inteligencije vidim kao deo šireg plana proizvodnje i obrazovanja, a ne kao zamenu za njih.
Ja hoću da veštačka inteligencija građaninu skrati čekanje na šalteru, a ne da služi za njegovo praćenje i kontrolu. Rezultat zavisi i od institucija i od toga ko upravlja podacima, modelima i infrastrukturom. Zato javna uprava mora da zna za šta koristi algoritam, na kojim podacima, ko proverava greške i kome građanin može da se žali.
Odluke koje utiču na pravo, zdravlje, socijalnu pomoć ili bezbednost ne bih prepustio sistemu bez stvarne ljudske odgovornosti. Tehnologija može da pripremi analizu i ukaže na rizik; odluku mora da potpiše odgovoran čovek, uz pravo na obrazloženje i ispravku.
Želim Srbiju u kojoj svako dete uči kako da koristi veštačku inteligenciju, ali i kako da misli bez nje.
Na Sajmu knjiga predstaviću svoju novu knjigu „Dijagnoza čovečanstva“. U njoj postavljam pitanje koje se tiče nas i naše dece: ako veštačka inteligencija sve više utiče na ono što vidimo, čemu verujemo i šta biramo, hoćemo li i dalje misliti svojom glavom i sami odlučivati?
Realan cilj Srbije nije da sama pravi sve što prave najveće svetske kompanije. Možemo da gradimo domaće znanje i primene u oblastima u kojima imamo potrebe i stručnjake: jezičke alate za srpski, zdravstvo, poljoprivredu, industriju i efikasnije javne usluge. Saradnja sa svetom je neophodna, ali državni podaci, javni interes i prava građana moraju ostati pod kontrolom institucija Srbije.
Javni sistemi treba da se testiraju pre šire primene, a nabavke da budu otvorene za proveru. Ne smemo stvoriti zavisnost od jednog dobavljača koga država ne može da kontroliše ili zameni. Preduzeća i univerziteti mogu zajedno da razvijaju rešenja, dok institucije postavljaju pravila i odgovaraju za njihovo sprovođenje.
Odgovarao Bogoljub Karić.
