1. Unutrašnja politika i koncept države
Verujem da se članice koalicije Evropska Srbija slažu u republikanskom pristupu državi kao krovnoj instituciji. Svesni smo tradicionalnih markera državnosti koji podrazumevaju teritoriju, stanovništvo i međunarodni status, ali s obzirom na to da je Srbija i u tim bazičnim karakteristikama ugrožena zbog pogubne spoljne i unutrašnje politike SPS-a i radikala 1990-ih i otetih institucija i enormne korupcije na kojoj počiva Vučićeva neoradikalska vlast poslednjih 15 godina, uvereni smo da fokus novih mera politike mora da bude na funkcionalnosti države. Zato stavljamo naglasak na državu kao zajednicu građana koja treba da štiti javni interes i ostvari zajedničko dobro kroz široku političku participaciju i transparentne i efikasne institucije. Srbiji je potrebna obnova poverenja između ljudi i u institucije, a to se ne može postići bez redefinisanja društvenog ugovora. Potrebno je smanjiti podeljenost i konflikte u društvu, a to se može samo preko kompromisa oko osnovnih društvenih vrednosti i pravaca razvoja. Da bi se ovakav opšti kompromis postigao, neophodno je da svi građani imaju dovoljno informacija za suveren sud o današnjem statusu i budućnosti Srbije. Informisanost, znanje, svesno i aktivno odlučivanje su sve suprotno od SNS i SPS politike i zato je Vučićev režim mnogo truda i naših zajedničkih sredstava izdvojio da produbljuje podele, stalno izmišlja unutrašnje i spoljne neprijatelje i spreči slobodno informisanje i suvereno odlučivanje građana. Moderna država treba da zaštiti demokratske procese i široku participaciju građana, da neguje slobodu medija, da ojača pravdu u raspolaganju javnim sredstvima, kako finansijskim, tako i sredstvima prisile, te da obezbedi uslove za slobodan rad i stvaralaštvo. Samo na takvoj osnovi se mogu formirati i individualni i kolektivni identiteti građana Srbije i stabilno postaviti luk između istorijskog nasleđa i sadašnjih kapaciteta usmerenih na održiv budući razvoj. Jača politička participacija svih građana, slobodna kritika i suočavanje sa bližom i daljom prošlošću, te fleksibilne institucije način su da se uspostavi nova politička realnost Srbije i da građani budu stvarni nosioci suverenosti Srbije, a ne samo periodični frustrirani birači. Digitalno doba pruža nove tehnološke mogućnosti za aktivnije učešće građana i za bolje prilagođavanje institucionalnih praksi zajedničkim potrebama.
2. Ekonomska politika kao raspodela pravde
I u ekonomskom polju ključna reč je održivost. Za Srbiju je ključno da se usmeri na privredne oblasti za koje ima kapacitete i već dokazano iskustvo (npr. prehrambena industrija, informacione tehnologije, robotika, biohemijske tehnologije), a još važnije je da pametnim javnim politikama poveća produktivnost i efikasnost jer odatle treba da stigne novi impuls ekonomskog rasta. Država mora da ima korektivnu ulogu u zapuštenoj ekonomiji. Naše javne investicije treba da budu više usmerene u produktivne oblasti, ne samo u građevinarstvo, gde je SNS razvio najviše koruptivnih šema. Strane direktne investicije su važne i neizbežne, ali Srbija je od kraja socijalizma do danas mogla da razvije jaču domaću preduzetničku klasu da je imala takvo strateško opredeljenje. Umesto toga dobili smo gomilu netransparentnih i nerazumno skupih ugovora sa kineskim i ruskim kompanijama i nove dugove koje će vraćati i naši unučići. Uz ovakve ugovore nije došlo samo novo zaduživanje, nego i pogoršanje položaja zaposlenih, od politički ucenjenih radnika u javnom sektoru do skoro ropski eksploatisanih zaposlenih u nekim stranim korporacijama, sa koje god strane sveta da su stigle u Srbiju. U zemlji koju vodi kolonijalni upravnik Vučić, a ne patriotska i odgovorna vlast domaća privreda i preduzetnici su na aparatima za disanje, radnici jedva sastavljaju kraj sa krajem, a prirodni resursi se nemilosrdno poklanjaju i kradu. Prva stvar koju treba uraditi nakon smene ove vlasti je detaljna revizija stanja u privredi, rudarstvu i energetici. Tako ćemo znati čime stvarno raspolažemo i kako najefikasnije krenuti dalje. Ponećemo teret reformi ne samo podjednako, nego i solidarno, sa brigom o onima kojima je opravdano najteže da se samostalno izbore za svoj ekonomski položaj.
3. Šta nas još drži zajedno ili bi trebalo da nas drži?
Poverenje, solidarnost, uzajamnost, to su ključne odrednice zdravog društva. Ko god da dođe na vlast, ako ne bude razvijao ove vrednosti, neće pokrenuti oporavak Srbije. I ne treba se zavaravati i dovoditi građane u zabludu – oporavak Srbije će biti težak i dugotrajan, jer je i koruptivni polip pustio duboke korene. Biće potrebne godine da se isprave nakrivo nasađene institucije, da se definišu mere i pokrenu akcije podsticaja i da Srbija na dugi rok krene sigurnim putem razvoja. Ali neke stvari mogu da se urade i odmah i na kratak rok. Dovoljno je samo zaustaviti koruptivne mehanizme SNS/SPS režima, oduzeti, za početak, bar deo nelegalno stečene imovine kriminalne Vučićeve hobotnice i usmeriti sredstva u produktivne i prosperitetne ekonomske aktivnosti. Uvođenje reda u funkcionisanje institucija (pravosudnih, administrativnih, bezbednosnih, obrazovnih, zdravstvenih, itd.), polaganje odgovornosti za loš rad i/ili kriminal, nagrađivanje prema zaslugama, briga o kvalitetu života građana su prakse koje će povratiti poverenje građana u institucije. Oslobađanje medija i afirmisanje pozitivnih vrednosti i primera dobrih praksi u privredi, kulturi, svakodnevnom životu pomoći će i da se podele između građana, koje je Vučić sistematski razvijao u svojoj 30-godišnjoj političkoj karijeri, smanje i da ljudi bolje razumeju perspektivu onog drugog koji razmišlja drugačije. Ako može ovoliko naroda u Evropi da prihvati ishode poštenih (!) izbora i da nastavi da živi u sledećem ciklusu mirno iako u manjini, možemo i mi u Srbiji. Za to je potrebno da institucije i država ne budu partijski, nego javni, da pripadaju svim građanima, a ne jednoj organizovanoj bandi, tako da građani mogu da veruju državi i onda kada ne veruju nekoj partiji. S druge strane, političari i političke stranke, više vladajuće nego opozicione, jer one imaju veći uticaj, svojim primerom treba konstantno da pokazuju kako se štite zajedničko dobro i javni interes, pre svega tako što će transparentno suzbijati pokušaje nametanja partikularnih interesa. Zato su borba protiv korupcije i aktivan skupštinski rad važni da se pokaže ta uzajamnost: ako očekujemo od građana da žrtvuju deo svoje komocije da bismo obnovili Srbiju, mi političari moramo prvi da damo primer. Druge javne ličnosti takođe, ne nužno u političkoj areni, nego savesno obavljajući svoj posao i zalažući se dosledno za profesionalne standarde i slobodu. U tom smislu kulturna sfera može značajno doprineti afirmaciji kohezionih vrednosti pre svega isticanjem slobode, aktivne participacije i uzajamne komunikacije i saradnje, tako da i slobodno isticanje različitih oblika individualnog i kolektivnog identiteta na civilizovan način bude prihvatljivo svim građanima Srbije. Različitosti treba da budu naše bogatstvo, a ne izvor sukoba. Podele i sukobi su radikalski manir i njih treba zauvek da pošaljemo na smetlište istorije.
4. Šta podrazumevate pod pojmom suvereniteta?
Na ova pitanja se ne može odgovoriti dok se najpre ne odgovori šta je nacionalni interes najbrojnijeg naroda u Srbiji, kojem je ovo matična zemlja, i šta je to nacionalna suverenost. Pitanje nacionalnog interesa treba da bude pitanje nacionalnog konsenzusa i to ima veze sa prethodnim pisanjem o poverenju, solidarnosti, slobodnim medijima i poštenim izborima. Nacionalni interes nije zapisan u drevnim knjigama, niti je delegirana jedna institucija ili jedna osoba da ga odredi. Upravo demokratske političke institucije, političke stranke, građansko društvo, Srpska pravoslavna crkva, istaknuti pojedinci i slobodni mediji predstavljaju aktere i mesto gde se definiše nacionalni interes. I on se iskazuje kroz političke programe i pretače u programska dokumenta i javne politike, kao i u Ustav kao krovni zakonski akt. Nacionalni interes se ne tiče samo prošlosti i ne tiče se samo identitetskih pitanja, on se tiče i budućnosti i, aktuelnije nego ikad, puke egzistencije Srba, ma gde oni živeli. Srpski jezik i na njemu stvarana književnost kao i radovi iz drugih oblasti umetnosti stvaraju srpsku kulturu. Ali nju neminovno stvaraju i umetnička dela autora drugih nacionalnosti koji žive i rade u Srbiji, jer odražavaju multikulturalnost Srbije i njenu sposobnost da postoji i razvija se kao savremena država i zajednica. Svega toga, međutim, ne bi bilo ili neće biti ako se nastavi ovakvo demografsko opadanje. Postoji rizik da u doglednom istorijskom trenutku više ne bude ni stvaralaca ni naslednika srpske kulture. Zbog toga je primarni nacionalni interes čovek, njegove slobode da radi, stvara, formira porodicu, praktikuje svoju kulturu, ali i kvalitet života koji će mu omogućiti sve to. A kvalitet života na pragu pete industrijske revolucije obezbeđuju savremene institucije i fleksibilna država koja ume da upari nove tehnologije, stalno menjajuću privredu i potrebe savremenog čoveka. To znači da je moderna, efikasna i odgovorna država takođe nacionalni interes. Ako uspešno uparimo savremenog čoveka i savremenu državu, onda nikakav problem neće biti da svi ljudi slobodno ispoljavaju svoju veroispovest, koriste svoj jezik i pismo, biraju sa kim žele da uđu u brak, organizuju se u građanske ili verske grupe, itd. Upravo je Evropska unija primer kako jedna moderna politička zajednica može da privuče i okupi različitosti ljudskih identiteta i pruži im mogućnost afirmacije, rada i stvaranja, kretanja, udruživanja.
Što se tiče suvereniteta, on nije samo pitanje odnosa sa drugim državama i pozicioniranja u globalnim geostrateškim kretanjima, koliko god ona bila važna. Ona je u značajnoj meri i pitanje unutrašnjih kapaciteta i mogućnosti njihovog korišćenja. Dokaz za to je činjenica da zemlje sa manje stanovnika i sličnom geografskom pozicijom kao Srbija, npr. Slovenija, imaju bolji spoljnopolitički ugled i veću moć nego Vučićeva klijentelistička administracija. Ovo je prvenstveno zato što se u Sloveniji vodi mnogo više računa o unutrašnjim aspektima suverenosti. Ovde ne mislim samo na kontrolu nad teritorijom u zakonodavnom i bezbednosnom smislu, nego i na razvoj kvalitetnih kadrova, zdrav sistem selekcije u javnoj upravi, efikasne i odgovorne institucije i čak veći stepen autonomnosti u donošenju odluka nego što je Srbiji donela politika sedenja na četiri stolice. Zato je za Srbiju opredeljenje za Evropsku uniju trostruko značajno: dobićemo političko, privredno i kulturno partnerstvo sa velikim brojem evropskih zemalja pod pokroviteljstvom nadnacionalne političke zajednice; izbeći ulogu žetona u ruskom ili kineskom globalnom kockanju sa drugim velikim silama, što je iskustvo koje je Srbija već imala sa Rusijom u modernoj istoriji; i uskladićemo se sa već isprobanim modelom institucionalnog uređenja i praksi koji će uvećati društveno bogatstvo i bolje štititi javni interes. Ili, kraće rečeno, nacionalni interes i suverenitet Srbije se bolje čuva ulaskom u Evropsku uniju nego razvlačenjem nejakih resursa na četiri strane sveta. Tako ćemo očuvati stvarni suverenitet, a to je mogućnost da svi građani Srbije budu „svoj na svome“ – da žive pristojno od dostojanstvenog rada, da se pravovremeno i objektivno informišu, da slobodno iskažu svoj identitet, da imaju odgovarajuću zaštitu u slučaju potrebe, da mogu slobodno da putuju po svetu, da mirno odgajaju svoju decu, da spokojno dočekaju starost.
5. Da li je pitanje Kosova – pitanje časti, kako je govorio Dimitrije Bogdanović?
Kada se iz priče uklone lažne teme i dileme vezane za Kosovo (podrazumevam i Metohiju) koje uglavnom proističu iz pristrasne interpretacije istorije ili iz specifičnih političkih interesa, za Srbiju na Kosovu postoje tri veoma važna pitanja: Srbi koji tamo žive, kulturno nasleđe i teritorijalno-administrativne nadležnosti. Vrlo pogrešnom politikom još od vremena oslobađanja od Turaka sve srpske vlasti su doprinele da ta pitanja ostanu nerazrešena do danas i da nam u političkom i geostrateškom smislu vise kao kamen oko vrata. Nakon više izbegličkih talasa na Kosovu je ostalo veoma malo Srba, samim tim srpski manastiri i crkve su ostali na staranje pre svega monaštvu i međunarodnim snagama bezbednosti, a Vučić je sve to dovršio prepuštanjem gotovo svih administrativnih nadležnosti vlastima u Prištini. Zato je danas važno pitanju Kosova pristupiti realistično i dobro promišljeno. Vlada Srbije treba da pokaže dostojanstvo i suverenost, ali i pragmatičnost. Treba momentalno prestati sa zloupotrebom pitanja Kosova za unutrašnje političke razmirice u Srbiji. Umesto ispraznih obećanja i zaklinjanja ili pretnji treba podržati i osnažiti srpsku zajednicu da se efikasnije samoorganizuje i zadovolji svoje potrebe, treba pravnim sredstvima zaštititi srpsko kulturno nasleđe na Kosovu, permanentno ga obnavljati i učiniti bezbedno dostupnim svim Srbima koji žele da mu pristupe. Treba se dalje boriti u međunarodnoj zajednici da se ispuni dogovor o Zajednici srpskih opština kao stvarnom obliku autonomije. I konačno, o svemu ovome se mora razgovarati sa kosovskim Albancima. Ne samo sa političarima, jer i oni instrumentalizuju ovo pitanje za svoje potrebe, nego i sa predstavnicima građanskog društva i uticajnim pojedincima.
6. Šta u XXI veku znači „srpsko nacionalno pitanje“ ili “srpski svet”?
Na ovo sam odgovorio u prethodnim pasusima.
7. Veštačka inteligencija – kako sačuvati čoveka ali i državnu autonomiju?
Veštačka inteligencija, kao i svaka druga tehnologija, može imati različite načine upotrebe, ali i zloupotrebe. Sama po sebi neće ni demokratizovati društvo niti ga učiniti autoritarnijim. U državi snažnih institucija može povećati efikasnost, transparentnost i kvalitet javnih usluga i pomoći u borbi protiv korupcije, dok u državi slabih institucija može olakšati nadzor, manipulaciju i koncentraciju moći.
Zato su ključna pitanja ko kontroliše algoritme, podatke i infrastrukturu i ko odgovara za odluke zasnovane na njima. AI može pomagati državi u donošenju odluka, ali ne sme samostalno odlučivati o pravima i slobodama građana. Konačna odluka i odgovornost moraju ostati ljudske.
Za Srbiju nije realno da bude tehnološki samodovoljna. Realan cilj je strateška autonomija: kontrola kritičnih podataka i infrastrukture, razvoj domaćih stručnjaka i AI rešenja i povezivanje sa evropskim tehnološkim i regulatornim prostorom.
Dobra država koristi AI da poveća kvalitet života čoveka, a ne moć nad čovekom.
Odgovarali prof. dr Slobodan Cvejić, prof. dr Vladimir Obradović.
