1. Unutrašnja politika i koncept države
Politička filozofija studentskog pokreta je stvaranje države u kojoj svaki građanin živi dostojanstveno. To znači život bez straha od gubitka posla zbog političkog opredeljenja, bez straha da slobodno iskaže ili ne iskaže svoje stavove, bez straha od toga da li se i kojom rukom krsti ili kom se bogu moli. Cenimo svoje pretke, čuvamo, branimo i razvijamo identitet svoje zajednice, ali istovremeno želimo državu u kojoj se svaki građanin Republike Srbije oseća viđenim, uvaženim i ravnopravnim.
Osnova takve države je i sigurnost. Sigurnost da će institucije postupati zakonito, nezavisno i jednako prema svima. Da čovek, kada postane pacijent, neće biti prepušten sam sebi, već će ga zdravstveni sistem voditi ka najboljem mogućem ishodu. Da roditelj ne mora da brine da li će moći da školuje svoje dete i da li će škola prepoznati i razviti njegove potencijale ili će ono ostati samo jedan broj u elektronskom dnevniku.
Sprovođenje ove filozofije zasniva se na dva stuba, koja se međusobno dopunjuju i mogu realizovati istovremeno: 1) Mere obnove, kojima se depolitizuju, oslobađaju i uređuju institucije, uspostavlja vladavina prava i stabilizuje sistem i 2) Mere razvoja, kojima se funkcionalni delovi postojećeg sistema unapređuju, grade novi kapaciteti i Srbija snažnije povezuje sa savremenim globalnim tokovima.
Građani nisu i ne smeju ostati samo biračko telo. Kao što je pokazala studentska borba tokom prethodne dve godine, istinska sistemska promena moguća je jedino kada se društvena zajednica aktivno uključi u oblikovanje sopstvene sadašnjosti i budućnosti. Zato je neophodno razvijati mehanizme učešća građana u donošenju odluka na svim nivoima:
– U obrazovanju: kroz školske odbore, savete roditelja i učenika, studentske predstavnike, ali i kroz uključivanje obrazovnih institucija u rešavanje problema od javnog interesa, na primer nastavom zasnovanom na projektima.
– U lokalnoj samoupravi: kroz javne rasprave koje prethode važnim odlukama, građanske inicijative, zborove građana i participativno budžetiranje, u kojem građani neposredno učestvuju u odlučivanju o delu lokalnog budžeta.
– U pravosuđu: kroz transparentnost rada, javnu dostupnost informacija, delotvorne mehanizme pritužbi i jačanje nezavisnih institucija koje štite prava građana, uz očuvanje nezavisnosti sudova i samostalnosti javnog tužilaštva.
– U svetu rada: kroz nezavisne sindikate, kolektivno pregovaranje i veće učešće zaposlenih u odlukama koje se neposredno tiču njihovih prava.
Studentski pokret je pokazao i koliko su važni neposredni oblici demokratskog učešća. Zborovi građana, koji su tokom studentske borbe ponovo dobili na značaju, pokazali su da ljudi žele da razgovaraju, predlažu rešenja i preuzimaju odgovornost za svoje zajednice. Država ne sme pripadati onima koji njome privremeno upravljaju – ko god oni bili. Ona mora pripadati građanima, a institucije moraju postojati da bi štitile njihova prava i služile javnom interesu.
2. Ekonomska politika kao raspodela pravde
Ekonomska politika Srbije poslednjih godina pokazuje zabrinjavajuće odlike ekonomske zavisnosti: oslanjanje na jeftinu radnu snagu, prodaja zemljišta, subvencionisanje investicija bez dovoljno jasnih i merljivih dugoročnih efekata i nedovoljno ulaganje u razvoj domaćih preduzeća i ljudskog kapitala.
Strane direktne investicije jesu poželjne, ali samo pod pravednim i transparentnim uslovima koji štite javni interes, prava zaposlenih i interese domaćih privrednih subjekata. Ekonomija mora da održava ravnotežu između privlačenja stranih investicija i jačanja domaćih proizvođača, kompanija i poljoprivrednika, kako bi bila konkurentna, otporna i dugoročno održiva.
Ne možemo graditi ekonomski razvoj na pretpostavci da je naša glavna konkurentska prednost jeftina radna snaga. Naša najveća razvojna prednost moraju postati znanje, stručnost, inovativnost i sposobnost ljudi da stvaraju novu vrednost. Radnici moraju biti zaštićeni, a poslodavci podsticani da ulažu u razvoj svojih zaposlenih, kroz odgovarajuće poreske olakšice i druge razvojne mehanizme. Posebnu pažnju potrebno je posvetiti malim i srednjim preduzećima, koja čine važan deo domaće privrede, ali često nemaju dovoljno resursa za tehnološko unapređenje i razvoj novih proizvoda.
Slobodno tržište jeste važan mehanizam ekonomskog razvoja, ali ono samo po sebi ne garantuje socijalnu pravdu. Država mora da obezbedi jednake početne mogućnosti kroz dostupno i kvalitetno obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, pravedan poreski sistem i zaštitu radnih prava. Ekonomski rast ima smisla samo ako se njegovi rezultati osećaju u kvalitetu života građana, a ne isključivo u statističkim pokazateljima.
Stvaranje ekonomije zasnovane na znanju jedan je od apsolutnih imperativa studentskog programa. To je osnova društva u kojem mladi, talentovani i inovativni ljudi imaju mogućnost da stvaraju sopstvenu budućnost u svojoj zemlji. Do sada smo slušali brojne floskule o inovacijama, startapima i tehnološkom razvoju, ali uprkos pojedinačnim pozitivnim primerima nisu ostvareni dovoljni strukturni pomaci. Previše pažnje posvećeno je infrastrukturi i brojevima, a nedovoljno ljudima i izgradnji njihovih sposobnosti.
Studentski program zato predviđa mere koje su usmerene upravo na suštinu te promene: razvoj ljudskog kapitala, kvalitetno obrazovanje, jačanje istraživačkih i inovacionih kapaciteta, povezivanje univerziteta i privrede i stvaranje uslova da se znanje pretvara u proizvode, usluge i nove kompanije. Prazne zgrade sa opremom koju niko ne koristi ili ne zna kako da koristi ne stvaraju vrednost. One predstavljaju trošak, iako se lepo fotografišu. Za nas je suština ekonomske politike upravo u tome: razvoj ne treba meriti samo količinom uloženog novca, već vrednošću koju smo stvorili za ljude i društvo.
3. Šta nas još drži zajedno ili bi trebalo da nas drži?
Građani Srbije su se već okupili oko vrednosti koje su, nažalost, tragedije ponovo probudile u nama. Tuga i saosećanje u tim trenucima doneli su osećaj zajedništva, koji se kasnije kod jednog dela društva pretvorio u bunt i zahtev za odgovornošću, a kod drugog u poricanje i strah. Studentske šetnje pokazale su kako u praksi može da nastane zajedništvo i koliko snažan može biti osećaj solidarnosti među ljudima koji se inače međusobno ne poznaju ili ne dele iste stavove.
Pošto sam i sama šetala sa studentima, svedočila sam zagrljajima sa građanima iz najrazličitijih delova društva – penzionerima, decom, roditeljima, pa i glasačima SNS-a koji su plakali kada su videli nasmejanu omladinu. Videla sam zagrljaje sa ljudima koji su nosili kokarde, hidžabe, mantije ili šortseve. U tim trenucima nije bilo važno ko je odakle, kojoj veri pripada ili za koga glasa. Bili su važni samo zajedništvo, solidarnost, saosećanje i čovekoljublje. Te vrednosti moraju nas povezivati i u budućnosti.
Porodica je prva zajednica u kojoj učimo vrednosti, odgovornost i odnos prema drugima. Međutim, kada dete krene u školu, njegov razvoj postaje i odgovornost obrazovnog sistema. Nastavnicima se moraju vratiti dostojanstvo, autoritet i poverenje, kako bi mogli da budu ne samo prenosioci znanja već i važni uzori mladim ljudima. Istovremeno, ni porodica ni škola ne mogu samostalno da se izbore sa izazovima medijskog okruženja koje je sve više ispunjeno nasiljem, manipulacijama, eksplicitnim sadržajima i dezinformacijama. Zato je neophodno uspostaviti delotvorne mehanizme zaštite javnog interesa u medijskom prostoru, dosledno primenjivati medijske zakone, osnažiti nezavisnost regulatornih tela i razvijati medijsku pismenost. Posebnu pažnju potrebno je posvetiti zaštiti dece i mladih od nasilja, manipulacija i štetnih sadržaja, uz puno poštovanje slobode izražavanja i prava građana na informisanje.
Kultura takođe ima posebnu ulogu u izgradnji zajedništva, jer nam omogućava da razumemo sopstveni identitet, ali i da upoznamo i uvažimo druge. Kulturne institucije ne smeju biti privilegija velikih gradova ili malog broja ljudi. Potrebno je obezbediti dostupnost kulturnih sadržaja, podržati lokalne kulturne centre, biblioteke, muzeje i pozorišta i snažnije povezati kulturu sa obrazovanjem.
Osnov izgradnje snažne društvene zajednice su, ipak, vrednosti i ljudi koji nas vode u različitim sistemima – bilo da govorimo o stambenoj zajednici, savetu roditelja, kompaniji, fakultetu ili državnim institucijama.
Posebno želim da istaknem tri vrednosti koje za mene predstavljaju vrednosno trojstvo: uključenost, stručnost i integritet. Uključenost znači da se ne bavimo isključivo sobom, već da prepoznajemo i probleme šire zajednice i preuzimamo odgovornost za njihovo rešavanje. Stručnost podrazumeva da iza naših stavova i odluka stoje znanje, činjenice i kompetencije, a ne samo subjektivne i nepotkrepljene procene. Integritet znači da stojimo iza svojih odluka, prihvatamo odgovornost za njih i postupamo u skladu sa moralnim vrednostima čak i onda kada nam to ne donosi ličnu korist. Upravo to su bila i načela prilikom kreiranja Studentske liste – odabrati ljude koji svojim znanjem, dosadašnjim delovanjem i ličnim integritetom pokazuju da te vrednosti zaista žive. Verujem da se stabilno društvo ne stvara tako što svi mislimo isto, već tako što naučimo da poštujemo jedni druge i kada se ne slažemo.
4. Šta podrazumevate pod pojmom suvereniteta?
Suverenitetom smatram sposobnost države da samostalno donosi odluke koje su u najboljem interesu njenih građana, bez povlađivanja tuđim interesima na sopstvenu štetu. U savremenim geopolitičkim okolnostima to nije lako postići, naročito za zemlju poput Srbije, koja ima značajan geostrateški položaj, prirodne resurse i istorijski složene međunarodne odnose. Zato smatram da je saradnja sa različitim međunarodnim partnerima neophodna. Međutim, balansiranje ne sme samo sebi postati cilj, niti može biti zamena za jasnu, dugoročnu i predvidljivu spoljnu politiku.
Suverenitet nije izolacija niti odsustvo saradnje, već sposobnost države da samostalno bira partnerstva i donosi odluke u javnom interesu. Istorijska i kulturna savezništva jesu važna i treba ih negovati, ali ona ne smeju biti jedini kriterijum za vođenje spoljne politike. Srbija mora da sarađuje sa različitim centrima moći, polazeći od sopstvenih razvojnih, ekonomskih, bezbednosnih i nacionalnih interesa, ali i od preuzetih međunarodnih obaveza. U situacijama kada nije moguće izbeći određene gubitke ili rizike, neophodno je birati rešenja koja štite dugoročne interese države i minimizuju štetu po građane. To zahteva ozbiljnu diplomatiju, razvijene institucionalne kapacitete, stručne procene i kontinuitet u spoljnopolitičkom delovanju.
Nacionalni interes i univerzalni politički principi ne moraju nužno biti suprotstavljeni. Naprotiv, država koja insistira na poštovanju međunarodnog prava i jednakim pravilima za sve istovremeno štiti i sopstveni suverenitet. Mera uspešne spoljne politike nije broj svetskih lidera sa kojima se neko fotografisao, već sposobnost države da obezbedi mir, stabilnost, ekonomski razvoj i zaštitu interesa svojih građana.
5. Da li je pitanje Kosova – pitanje časti, kako je govorio Dimitrije Bogdanović?
Kosovo i Metohija su neizostavan deo našeg istorijskog, kulturnog i nacionalnog identiteta. Ali ovo nije samo pitanje teritorije, istorije i časti, već pre svega života ljudi, njihove bezbednosti, dostojanstva i budućnosti. Srbija mora dosledno da štiti svoj teritorijalni integritet, oslanjajući se na međunarodno pravo i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, uz uvažavanje realnosti na terenu i prava svih zajednica.
Trajno rešenje nije moguće bez dijaloga i međusobnog poverenja. Ono što bismo radili drugačije jeste da bismo, pored diplomatske borbe, mnogo veću pažnju posvetili svakodnevnom životu ljudi. Prioriteti moraju biti bezbednost i opstanak srpskog stanovništva, očuvanje obrazovnih i zdravstvenih ustanova, zaštita imovinskih prava, kulturne i verske baštine, ali i ekonomski razvoj koji ljudima omogućava da ostanu na Kosovu i Metohiji. Posebno je važno očuvati Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, njegovu akademsku autonomiju i sigurnost studenata i zaposlenih.
Istovremeno, neophodno je unaprediti zdravstvenu zaštitu, dostupnost lekova i medicinske opreme, kao i ukloniti prepreke koje stanovništvu otežavaju ostvarivanje osnovnih prava.
Zaštita srpske kulturne i verske baštine, uključujući manastire, crkve i spomenike od neprocenjivog značaja, mora biti trajni prioritet, uz saradnju sa relevantnim međunarodnim institucijama.
Jednako je važno insistirati na rešavanju pitanja nestalih lica, zaštiti imovine i kontinuiranom dijalogu sa albanskom zajednicom.
Potrebna nam je odgovorna i transparentna politika, u kojoj se odluke o Kosovu i Metohiji ne donose radi kratkoročnih političkih poena, već u dugoročnom interesu ljudi koji tamo žive. Za mene se istinska posvećenost Kosovu i Metohiji ne meri samo rečima, već konkretnim delima koja ljudima omogućavaju da žive dostojanstveno, bezbedno i sa perspektivom. Upravo to mora biti suština odgovorne državne politike.
6. Šta u XXI veku znači „srpsko nacionalno pitanje“ ili “srpski svet”?
Ne bih izjednačavala srpsko nacionalno pitanje sa političkim konceptom „srpskog sveta“. Srpsko nacionalno pitanje, po mom shvatanju, podrazumeva očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta, jezika, tradicije i prava pripadnika srpskog naroda, bez obzira na to gde žive. To je legitimna briga svake države o svojoj kulturnoj i nacionalnoj zajednici. Negovanje srpske kulture, povezivanje zajednica i podrška pripadnicima srpskog naroda van granica Republike Srbije poželjni su i u skladu sa vrednostima studentskog programa, koji prepoznaje značaj identiteta, zajedništva i kulturnog nasleđa.
Međutim, takva briga ne sme biti izgovor za mešanje u unutrašnje poslove drugih država, podsticanje separatizma ili stvaranje neprijateljstava. Istorija nas je dovoljno puta naučila koliko opasne mogu biti politike koje nacionalni identitet grade na sukobima i strahu od drugih.
Nacionalni interes može se i mora definisati bez nacionalizma koji isključuje druge. Za mene to podrazumeva negovanje sopstvenog identiteta uz uvažavanje tuđeg, podršku obrazovanju, kulturnoj saradnji i očuvanju jezika i tradicije, ali i dosledno poštovanje suvereniteta susednih država. Snažna nacionalna zajednica nije ona koja svoj identitet gradi na suprotstavljanju drugima, već ona koja ima dovoljno samopouzdanja da svoj identitet sačuva, razvija i deli sa drugima.
7. Veštačka inteligencija – kako sačuvati čoveka, ali i državnu autonomiju?
Pošto je moja uža naučna i profesionalna oblast upravljanje tehnološkim razvojem, dobro sam upoznata sa prednostima veštačke inteligencije, ali i rizicima koje donosi njena sve brža primena. Problem nije u samom tehnološkom razvoju, već u tome što tehnologije često primenjujemo brže nego što uspevamo da razumemo i kontrolišemo njihove posledice. Zato smatram da je odgovorno upravljanje tehnološkim razvojem jedno od najvažnijih pitanja savremene države.
Srbiji je potreban institucionalni mehanizam za odgovorno upravljanje tehnologijom, sa posebnim fokusom na veštačku inteligenciju. Njegov zadatak bio bi da procenjuje društvene, ekonomske, etičke i ekološke posledice njene primene, koordinira rad institucija i obezbedi da tehnološki razvoj služi javnom interesu.
Posebnu pažnju moramo posvetiti zaposlenima čija se radna mesta menjaju ili nestaju, kompanijama koje se prilagođavaju novim tehnologijama, zaštiti prava građana, ali i uticaju veštačke inteligencije na životnu sredinu. Neophodno je razvijati programe prekvalifikacije i sticanja novih kompetencija, dok obrazovanje mora imati centralnu ulogu u pripremi društva. To ne podrazumeva samo obrazovanje IT stručnjaka, već i razvoj digitalne i tehnološke pismenosti svih građana.
Veštačka inteligencija može doprineti i demokratizaciji društva i koncentraciji moći. Ukoliko znanje, podaci i kontrola nad tehnologijom ostanu u rukama malog broja kompanija i pojedinaca, rizikujemo produbljivanje postojećih nejednakosti. Zato su neophodne stručne i nezavisne institucije, transparentnost i mehanizmi javne kontrole.
Algoritmi mogu biti dragocena podrška u obradi podataka i pripremi odluka, ali ne smeju biti jedini i nekontrolisani mehanizam odlučivanja o pravima građana. Njihovi rezultati nisu nužno objektivni i nepristrasni, zbog čega odluke koje značajno utiču na živote ljudi moraju podrazumevati ljudski nadzor, mogućnost preispitivanja i jasnu institucionalnu odgovornost.
Državna autonomija ne znači da Srbija mora samostalno razvijati sve tehnologije, već da mora imati sopstvene kapacitete za njihovo razumevanje, primenu i kontrolu. To podrazumeva ulaganje u domaće naučnike, inženjere i kompanije, razvoj digitalne infrastrukture, zaštitu podataka i smanjenje zavisnosti od pojedinačnih tehnoloških dobavljača. Naš cilj ne treba da bude samo praćenje svetskih trendova, već razvoj rešenja koja stvaraju konkretnu društvenu i ekonomsku vrednost.
Na kraju, pitanje nije samo šta veštačka inteligencija može da uradi, već ko, na koji način i u čijem interesu odlučuje o njenoj upotrebi. Odgovor ponovo nalazimo u tri vrednosti koje smatram ključnim: uključenosti, stručnosti i integritetu. Upravo te vrednosti moraju voditi ljude koji upravljaju našom državom i njenim tehnološkim razvojem. Dvadeset petog oktobra građani odlučuju kome će poveriti odgovornost da te vrednosti pretoči u dela. Ja verujem da u tom slučaju – studenti pobeđuju.
Odgovarala doc. dr Milica Jovanović.
