1. Unutrašnja politika i shvatanje države
Kada bismo svoju političku filozofiju morali da sažmemo u jednu rečenicu, rekli bismo da verujemo u snažnu Srbiju koja služi svojim građanima, a ne u državu koja upravlja njihovim životima. Takva država mora samostalno da donosi odluke, vođena interesima svojih građana, a ne zahtevima stranih sila. Ljudi moraju biti slobodni da rade, stvaraju, govore i odlučuju o svom životu. Ali sloboda malo znači nekome ko nema posao, ne može da se leči ili nema kome da se obrati kada doživi nepravdu.
Zato ne verujemo da država treba da bira između slobode, pravde, poretka i identiteta. Mora da štiti sve te vrednosti. Nema slobodnog društva bez poretka, ali nema ni legitimnog poretka bez zakona koji jednako važe za sve. Nema socijalne pravde bez snažne ekonomije, kao što ni privredni rast nema pun smisao ako ga ljudi ne osete kroz zaposlenje, veće prihode, bolju zdravstvenu zaštitu i sigurniju budućnost svoje dece.
Za nas država nije apstrakcija. Njena snaga meri se time da li može da izgradi put, školu i bolnicu, obezbedi lekove i zaštiti građane. Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je u proteklih četrnaest godina izgradila više od 630 kilometara novih auto-puteva i brzih saobraćajnica, više nego 67 godina pre toga, a još oko 400 kilometara je trenutno u izgradnji. Završena je brza pruga Beograd–Subotica, novi univerzitetski klinički centri u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, brojne opšte bolnice po Srbiji, četiri naučno-tehnološka parka – u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Čačku, a završava se i u Kruševcu, osnovani su novi naučni instituti. To su konkretni primeri države koja građanima vraća ono što ulažu u nju, kroz javne usluge i infrastrukturu.
Građani Srbije su kroz istoriju čuli mnogo velikih obećanja. Zato imaju puno pravo da budu skeptični. Tu skepsu ne doživljavamo kao uvredu, već kao obavezu da pokažemo rezultate i saslušamo ljude. Put, bolnica, novo radno mesto, penzija isplaćena na vreme i odgovor lokalne samouprave vrede više od bilo kog govora.
Ne želimo da građani budu važni samo na dan izbora. Ministar, direktor javnog preduzeća ili gradonačelnik mora da bude dostupan i kada nema kamera ni kampanje. Kada se neko obrati instituciji, ne smeju ga slati od kancelarije do kancelarije dok ne odustane. Mora da zna ko je odgovoran, šta država može da uradi i u kom roku. Digitalne usluge, poput elektronskih recepata, pokazuju kako institucija može da uštedi vreme građanima: terapija koja se redovno obnavlja sada se propisuje elektronski, a lekovi se preuzimaju bez ponovnog odlaska u dom zdravlja po svaki novi recept.
Bilo je grešaka, a bilo je i ljudi koji nisu opravdali ukazano poverenje. To ne poričemo. Aleksandar Vučić je mnogo puta javno rekao da nije svaka odluka bila ispravna i da sistem nije uvek reagovao dovoljno brzo. Ozbiljna politička stranka nije ona koja tvrdi da nikada ne greši. Ozbiljna je ona koja ume da čuje ljude, ispravi greške, utvrdi odgovornost i nastavi da radi.
2. Ekonomska politika kao raspodela pravde
Mir i stabilnost su preduslovi zdrave ekonomije. Naš pristup ekonomiji počinje jednostavnim pitanjem: mogu li ljudi pristojno da žive od svog rada i veruju li da će njihova deca imati bolju budućnost? BDP i investicije jesu važni, ali građani ekonomsku politiku ocenjuju prema svojoj plati, ceni hrane, rati kredita, radnom mestu i mogućnosti da izdržavaju porodicu.
Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je ostvarila merljive rezultate. BDP Srbije povećan je sa 35,1 milijarde evra u 2012. godini na 95,3 milijarde evra. Nezaposlenost je sa više od 26 odsto pala na 7,2 odsto u drugom kvartalu 2026. godine, dok je nezaposlenost mladih smanjena sa više od 51 na oko 20 odsto. U prethodnoj deceniji otvoreno je ukupno 467 novih fabrika. To nisu samo makroekonomski pokazatelji. Iza njih stoje radna mesta, sigurniji kućni budžeti i gradovi u kojima ljudi imaju razlog da ostanu.
Važan je i kvalitet rasta. Od 2012. do 2026. godine Srbija je privukla 43,98 milijardi evra stranih direktnih investicija. U istom periodu završeno je ili je započeta realizacija 728 velikih projekata, među kojima su fabrike, razvojni i logistički centri, trgovinski objekti i hoteli. Minimalna zarada, koja je 2012. godine iznosila 172 evra, od januara 2027. dostići će 600 evra. Prosečna penzija sada iznosi 485 evra, u poređenju sa približno 200 evra 2012. godine. Prosečna plata porasla je sa 330 evra na 1.033 evra, koliko je iznosila u julu ove godine. To pokazuje da koristi od rasta moraju postepeno da stignu i do ljudi koji žive od svog rada i do onih koji su završili radni vek.
Ne vidimo razlog da domaće i strane investicije suprotstavljamo jedne drugima. Strani investitor donosi kapital, tehnologiju i pristup tržištima. Domaća kompanija je čvrsto vezana za ovu zemlju i uglavnom ovde ponovo ulaže svoju dobit. Srbiji su potrebni i jedni i drugi, uz jasna i jednaka pravila. U narednom periodu domaće kompanije moraju dobiti još veću podršku, posebno one koje ulažu u znanje, proizvodnju, domaće dobavljače i izvoz.
Ne podržavamo državu koja odlučuje ko će šta proizvoditi i koliko sme da zaradi. Taj model smo već iskusili. Ali ne podržavamo ni državu koja se povuče i tvrdi da će tržište rešiti sve. Tržište neće samo izgraditi školu u maloj sredini, obezbediti skupu terapiju bolesnom detetu ili garantovati pristojan život nekome ko odlazi u penziju posle četrdeset godina rada. Država je sada omogućila dostupnost 102 inovativna leka, u poređenju sa svega nekoliko pre 2012. godine, i godišnje izdvaja 52 milijarde dinara kako bi savremene terapije bile dostupne građanima.
Stabilnost je i pitanje socijalne pravde. U proteklih četrnaest godina dinar nije izgubio vrednost u odnosu na evro, već je ojačao za približno 1,3 odsto. Dinarska štednja građana povećana je više od trinaest puta, dok su devizne rezerve u julu 2026. godine dostigle rekordnih 30,5 milijardi evra. Stabilna valuta najviše štiti ljude koji nemaju značajnu ušteđevinu i na čiji život neposredno utiče svako poskupljenje ili povećanje rate kredita.
Želimo ekonomiju u kojoj se rad i ulaganje nagrađuju, ali i društvo u kojem ljudi nisu prepušteni sami sebi kada se razbole, izgube posao ili ostare. Ne možete raspodeljivati novac koji nije stvoren. Zato nas zabrinjava politika blokada i ometanja. Njen račun ne bi prvo stigao političarima. Stigao bi radnicima, malim privrednicima i porodicama koje nemaju dovoljno ušteđevine da izdrže još jednu krizu.
3. Šta nas još drži na okupu i šta bi trebalo da nas drži na okupu?
Ne verujemo u jedinstvo koje od svih zahteva da misle isto. To nije jedinstvo, već strah od različitosti. Kada govorimo o ujedinjenoj Srbiji, mislimo na zemlju u kojoj ljudi mogu duboko da se razilaze u političkim stavovima, a da ipak budu svesni da dele istu državu i da i sutra moraju da žive zajedno.
Postoje pitanja oko kojih bi trebalo da možemo da se saglasimo: očuvanje mira, poštovanje rada, zaštita porodice, dobre škole za decu, briga da stariji ne ostanu sami i stavljanje Srbije iznad stranačkih interesa. To nisu ni levičarske ni desničarske vrednosti. To su temelji normalnog društva.
Porodica je prvo mesto na kojem učimo odgovornost. Škola treba da nauči mladu osobu kako da misli, a ne šta da misli. Zato ulaganje u obrazovanje nije samo budžetska stavka. Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je tu opredeljenost pretočila u konkretna ulaganja: od 2012. godine obnovljene su ili izgrađene stotine vrtića i škola, svaka škola je povezana na internet, a plate u prosveti povećane su za približno 165 odsto. Plate profesora na visokoškolskim ustanovama sada su više nego dva i po puta veće nego 2012. godine. Istovremeno, univerzitet mora ostati mesto znanja, istraživanja i slobodne rasprave, ali mora i da funkcioniše i omogući studentima da studiraju.
Mediji moraju biti slobodni da kritikuju vlast i postavljaju neprijatna pitanja. Od njih očekujemo da poštuju činjenice, kao što vlast mora da poštuje njihovo pravo da pitaju. Demokratiju ne slabi neslaganje. Slabi je kada dijalog zamene etiketiranje, fizičko sprečavanje drugih da deluju i uverenje da druga strana nema pravo ni da govori.
Kultura nije ukras. Narod koji izgubi vezu sa svojim jezikom, književnošću, muzikom i istorijom postepeno gubi i samopouzdanje. Posle petnaest godina tokom kojih je bio zatvoren, Narodni muzej je obnovljen i ponovo otvoren 2018. godine. Muzej savremene umetnosti bio je zatvoren deset godina i ponovo je otvoren 2017. godine. Golubačka tvrđava je obnovljena i otvorena za posetioce 2019. godine. To nisu samo turistički projekti. Njima se građanima vraćaju zajednička mesta sećanja.
Sledeći zadatak je da obezbedimo da kultura ne ostane ograničena na Beograd i nekoliko velikih gradova. Obnova muzeja, biblioteka, pozorišta, tvrđava i lokalnih kulturnih centara mora da se nastavi širom Srbije, jer zajednica postoji tamo gde ljudi imaju mesta na kojima mogu da se sretnu, upoznaju jedni druge i sačuvaju ono što su nasledili.
Različitost se pretvara u neprijateljstvo kada prestanemo da razgovaramo i političkom protivniku uskratimo pravo da pripada istoj zajednici. Srbiji je dosta takvih podela. Prihvatamo kritiku. Ne prihvatamo mržnju ni nasilje, bez obzira na to odakle dolaze.
4. Šta podrazumevate pod suverenitetom?
Suverenitet ne znači prekinuti odnose sa svima i ostati sam. Suverenitet je sposobnost da razgovarate sa svima, a da odluke donosite samostalno, u interesu sopstvenih građana. Svrha tih odluka je da Srbija ostane stabilna i poštovana, da sačuva mir, razvija privredu i ostane izvan nepotrebnih sukoba.
Srbija je mala zemlja u svetu koji nema mnogo razumevanja za slabosti. Nemamo luksuz da vodimo spoljnu politiku radi aplauza u nekoj stranoj prestonici. Svaka odluka mora da se meri njenim uticajem na naše građane, privredu, snabdevanje energijom, bezbednost i naš narod u regionu. Čuvamo stara prijateljstva, nastavljamo evropski put, sarađujemo sa Istokom i Zapadom i ne pristajemo da nam bilo ko određuje s kim smemo da razgovaramo.
Ta politika nije slogan, već mreža merljivih interesa. Na Evropsku uniju otpada približno 65 odsto ukupne spoljnotrgovinske razmene Srbije. Od početka pristupnih pregovora otvorena su 22 poglavlja i dva klastera. Istovremeno, Kina je najveći pojedinačni investitor u Srbiji, sa više od milijardu evra ulaganja godišnje, dok godišnja robna razmena sa Sjedinjenim Američkim Državama iznosi približno 1,62 milijarde dolara, a američke kompanije zapošljavaju više od 20.000 ljudi u Srbiji. Održavanje odnosa sa različitim partnerima neposredno utiče na radna mesta i razvoj Srbije.
Ponekad nas kritikuju zbog balansiranja. Naravno da balansiramo. To radi svaka ozbiljna zemlja koja ne želi da njeni građani plaćaju cenu tuđih sukoba. Ali ravnoteža ne znači odsustvo principa. Srbija insistira na međunarodnom pravu upravo zato što zna šta se dešava kada ista pravila ne važe za velike i male države. Vojna neutralnost zato nije pasivnost, već sposobnost zemlje da samostalno procenjuje svoje bezbednosne interese.
Kada nacionalni interes i univerzalno načelo zaista dođu u sukob, naša prva obaveza je prema građanima Srbije i Ustavu Srbije. To ne znači da je svako sredstvo opravdano samo zato što donosi privremenu korist. Kratkoročni dobitak može skupo da košta državu ako zbog njega izgubi ugled, poverenje i partnere.
Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je tokom izuzetno teških godina uspela da sačuva mir i ostane izvan ratova i sukoba koji nisu bili njeni. To se ne dešava samo od sebe. Potrebni su iskustvo, kontakti i sposobnost da se kaže ne, ali i rasuđivanje koje omogućava da se prepozna kada je dogovor u interesu zemlje. Tako merimo uspeh spoljne politike.
5. Da li je Kosovo pitanje časti, kao što je rekao Dimitrije Bogdanović?
Kosovo i Metohija jesu pitanje časti, ali čast ne znači izgovoriti najžešću rečenicu iz Beograda, dobiti aplauz i prepustiti posledice ljudima koji tamo žive. Čast znači ne napustiti svoj narod kada je pod pritiskom, ne prodavati ono što nije samo vaše i ne žrtvovati ljude radi političkog utiska. Busanje u grudi i slanje srpske dece da ginu u ratu nije hrabrost; to je neodgovornost.
Naš prioritet je opstanak Srba na Kosovu i Metohiji. Moraju da budu bezbedni, njihova deca moraju da mogu da idu u školu, a oni da sačuvaju svoju imovinu, crkve i manastire i da znaju da je Srbija uz njih. Ako našeg naroda tamo više ne bude, svaka velika rasprava o istorijskim i državnim pravima postaće još teža.
Srbija neće priznati nezavisnost Kosova i neće se odreći prava koja joj pripadaju po Ustavu i međunarodnom pravu. Ali odgovorna vlast mora da sagleda i stvarnost na terenu. Ne biramo između predaje i rata. Borimo se pregovorima, diplomatijom, ekonomskom podrškom i jačanjem položaja našeg naroda. Taj put je sporiji i često ne donosi priznanje, ali čuva živote i ostavlja Srbiji prostor da nastavi svoju borbu.
Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je ostvarila i merljiv diplomatski rezultat. Od 2017. godine 28 država povuklo je priznanje takozvanog Kosova. Istovremeno su sprečeni pokušaji Prištine da pristupi Unesku, Interpolu, Savetu Evrope i drugim važnim međunarodnim organizacijama i institucijama. Time je zaštićen položaj Srbije, kao i srpsko kulturno i versko nasleđe na Kosovu i Metohiji.
Šta bismo radili drugačije? U odnosu na politiku vođenu pre 2012. godine, već smo mnogo toga promenili. Pitanje Kosova i Metohije vratilo se na najviši međunarodni nivo, diplomatska podrška jednostrano proglašenoj nezavisnosti je smanjena, a Srbija danas mnogo više ulaže u opstanak svog naroda. Kada je reč o našoj dosadašnjoj politici, moramo još brže da reagujemo kada su ugroženi bezbednost, imovina ili egzistencija ljudi. Moramo odlučnije da vodimo pravne postupke, pružimo veću podršku povratku raseljenih i otvoreno govorimo javnosti o tome šta jeste, a šta nije moguće.
Nećemo obmanjivati građane tvrdnjom da postoji lako rešenje. Ne postoji. Postoje samo odgovorne i neodgovorne odluke. Odgovorna odluka štiti mir, narod i nacionalni interes. Neodgovorna odluka može za jedan dan da uništi ono što su generacije čuvale.
6. Šta u 21. veku znače srpsko nacionalno pitanje i srpski svet?
Srpsko nacionalno pitanje mnogo je šire od jednog izraza koji svako tumači prema svojim političkim potrebama. Za nas ono znači očuvanje naroda, jezika, ćirilice, kulture i vere, kao i zaštitu prava Srba da budu ravnopravni građani u zemljama u kojima žive.
Ako srpski svet znači kulturni prostor u kojem Srbi ne zaboravljaju ko su i održavaju vezu sa Srbijom, u tome ne vidimo ništa sporno. Ako neko tim izrazom opisuje menjanje granica ili upravljanje susednim državama iz Beograda, to nije naša politika.
Srbija će podržavati svoj narod. To radi svaka odgovorna matična država. Podržavaćemo škole, ustanove kulture, crkve, privredne projekte i očuvanje jezika. Branićemo Dejtonski sporazum i ustavni položaj Republike Srpske. Istovremeno poštujemo teritorijalni integritet svojih suseda i za Srbe ne tražimo prava koja nismo spremni da priznamo drugima.
Naš odgovor nije politika zapaljive retorike, već snažnija Srbija koja svojim razvojem povezuje region. Novi putevi, pruge, energetske veze, trgovina, studentske razmene i kulturni projekti stvaraju veze ne ugrožavajući ničiju državnost. Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je od 2012. godine izgradila stotine kilometara novih auto-puteva i brzih saobraćajnica, uključujući Moravski koridor, Koridor 11 i druge pravce koji povezuju naše gradove sa susednim zemljama i evropskim tržištima. Takvo povezivanje je konkretna politika mira.
Nacionalni interes bez nacionalizma nije samo moguć već je i neophodan. Voleti svoju zemlju ne znači mrzeti tuđu. Snažna, razvijena i mirna Srbija najbolje štiti srpske interese, mnogo bolje od zapaljivih reči čije posledice mora da snosi neko drugi.
7. Veštačka inteligencija i zaštita ljudi i samostalnosti države
Veštačka inteligencija neće čekati da Srbija završi raspravu o tome da li je korisna ili opasna. Ona je već u upotrebi. Pitanje je da li ćemo imati ljude i institucije koji je razumeju ili ćemo kupovati gotova rešenja i jednostavno verovati onome što nam dobavljač kaže.
Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je izgradila snažnu osnovu. Izvoz IKT sektora povećan je sa 375 miliona evra u 2012. godini na više od 4,5 milijardi evra u 2025. godini. Osnovani su naučno-tehnološki parkovi u Beogradu, Novom Sadu, Čačku i Nišu, a novi parkovi i kapaciteti za inovacije razvijaju se u Nišu, Čačku, Kruševcu i Kragujevcu. Državni data centar u Kragujevcu i njegovi superračunari omogućavaju bezbedno čuvanje podataka, razvoj naprednih digitalnih usluga i rad na složenim modelima za koje bi običnim računarima bile potrebne godine.
Srbija je osnovala i državni Institut za veštačku inteligenciju, koji okuplja istraživače u oblastima mašinskog učenja, obrade podataka i praktične primene. U Šapcu je 2026. godine, u partnerstvu sa međunarodnim tehnološkim kompanijama, otvorena fabrika humanoidnih robota, sa planiranim godišnjim kapacitetom od 20.000 robota. To pokazuje da naš cilj nije samo da koristimo tehnologiju drugih zemalja već i da deo novih proizvoda, znanja i radnih mesta stvaramo ovde, u Srbiji.
Srbija neće razvijati najveće modele na svetu i nije realno da se u svakoj oblasti takmičimo sa Sjedinjenim Američkim Državama ili Kinom. Ali možemo postati regionalni centar za praktičnu primenu veštačke inteligencije u zdravstvu, poljoprivredi, energetici, obrazovanju i javnoj upravi. Taj razvoj mora biti povezan sa školama, univerzitetima, domaćim kompanijama i dobro plaćenim radnim mestima, umesto da ostane projekat države ili malog broja velikih kompanija.
Hoće li ta tehnologija doneti više demokratije ili više kontrole? Može doneti i jedno i drugo. Može učiniti znanje dostupnijim, ubrzati izdavanje dokumenata i pomoći lekaru da ranije otkrije bolest. Može i stvoriti uverljivu neistinu, nadzirati ljude i dovesti do nepravedne odluke koju niko ne ume da objasni. To zavisi od institucija, ali i od toga ko poseduje podatke, računarsku infrastrukturu i same sisteme.
Ne bismo dozvolili da mašina samostalno odlučuje o nečijoj slobodi, lečenju, socijalnoj pomoći ili drugom važnom pravu. Algoritam može da pomogne službeniku, lekaru ili sudiji. Odluku mora da potpiše čovek koji za nju odgovara. Građani moraju da znaju da je tehnologija korišćena, da dobiju obrazloženje i da imaju kome da se žale.
Zato država mora da štiti ključne podatke, procenjuje visokorizične sisteme i sprečava digitalne prevare. Srbija je i jedna od prvih zemalja u Evropi koja je usvojila Etički kodeks u vezi sa primenom veštačke inteligencije. Istovremeno, propisi ne smeju da oteraju domaće stručnjake i kompanije. Ako naš jedini odgovor bude zabrana, tehnologija će se razvijati drugde, a mi ćemo je na kraju uvoziti.
Naš cilj je dostižan: da obrazujemo ljude koji razumeju novu tehnologiju, razvijamo rešenja na srpskom jeziku i omogućimo domaćim kompanijama da ovde stvaraju dobro plaćena radna mesta. Samostalnost države u 21. veku zavisiće i od toga da li razumemo sisteme kojima smo poverili svoje podatke i svoje odluke.
Odgovarala Ana Brnabić.
