Srbija je u izbore raspisane za 25. oktobar ušla posle gotovo dve godine dubokih društvenih i političkih podela. Članica Predsedništva Srpske napredne stranke i potpredsednica Narodne skupštine u tehničkom mandatu Marina Raguš govori za NIN o podelama, studentskoj listi, opoziciji i očekivanjima SNS-a i poručuje da će, ako ne osvoje najmanje 126 mandata, naprednjaci prihvatiti odluku birača i otići u opoziciju.
Hajte da krenemo od onoga što građani često ne znaju. Narodna skupština je raspuštena, izbori su raspisani za 25. oktobar. Šta se u međuvremenu dešava sa parlamentom? Koje su njegove ingerencije do konstituisanja novog saziva?
Svima ostaju ingerencije. Do konstituisanja sledeće skupštine mi smo u tehničkom mandatu, kao i Vlada, i obavljamo svoje poslove. Predsednik će podneti ostavku, kako je najavio.
Znači, nema tu nikakvog pravnog vakuuma?
Nema. Kada predsednik podnese ostavku, funkciju preuzima predsednik parlamenta. Predsednik Skupštine može da predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu, da prima akreditivna pisma ambasadora i radi ono što inače radi predsednik države, u skladu sa Ustavom i Zakonom o predsedniku.
Predsednik Vučić je najavom ostavke, čini se, zbunio deo javnosti koji je očekivao da će pokušati da menja Ustav i ostane na mestu predsednika…
I vi i ja dugo znamo predsednika Vučića. On naprosto nije takav čovek. Drago mi je što smo sada došli u epilog te priče i što će javnost videti da mu to nije palo na pamet. Predsednički izbori biće održani u zakonom predviđenom roku od momenta podnošenja ostavke, a to je tri meseca.
Ušli smo posle skoro dve godine ozbiljnih društvenih tenzija i sukoba u izbornu kampanju. Koliko je opasno raspisati izbore u društvu koje je toliko podeljeno da ljudi različitih političkih stavova više ne mogu ni da razgovaraju?
Nažalost, Srbija nije podeljena samo sada. Uvek se išlo na tu vrstu podela. Sada je to oštrije, jer smo imali skoro dve godine blokada i tenzija. Imali smo političko nasilje kao metodologiju političkog delovanja druge strane.
Da li se sećate izborne noći koja nije protekla bez nasilja onih koji su izgubili izbore? Kada su građani na izborima rekli svoje, imali smo polomljene gradove kao odgovor na izbornu volju.
Ipak, ne možemo govoriti da je samo jedna strana pribegavala nasilju, bilo ga je sa obe strane…
Slažem se sa vama. Jako je teško kada neko uvede nasilje kao metod političkog delovanja ostati miran i ne odreagovati, pogotovo kada druga strana jasno ispolji nameru da bi najviše volela da vas nema, da vas “jaše”, baca u reku ili pokušava da vas zapali.
Nema opravdanja za nasilje i naša odgovornost je velika, jer smo vlast. Ali ako imate aktiviste SNS-a koji su bili izloženi nasilju, imate i takvu situaciju. Uostalom, zbog toga je i Miloš Vučević podneo ostavku. Naši aktivisti su napravili grešku u Novom Sadu. To je činjenica.
Možete da kritikujete predsednika Vučića, političke programe, ali ne napadate njegovu porodicu na najgore načine. To se ne radi. Došli smo dotle da je jedini politički program: dehumanizacija, kriminalizacija, poricanje rezultata…
Da li je potrebno da svi, pa i predstavnici vlasti, priznaju da su načinom komunikacije doprinosili toj dehumanizaciji?
Ne kažem da je vlast idealna. Naprotiv, nema idealne vlasti. Ali nasilje je počelo od druge strane koja tvrdi da je podržava većinska Srbija. Pa ako ste jaki kao što kažete, šta će vam nasilje? Šta će vam takva vrsta dehumanizacije? Nasilje je izraz nemoći.
NIN / SNEŽANA KRSTIĆ
Pred nama je izborna kampanja. Može li ona da smanji tenzije ili postoji opasnost da ih dodatno podgreje?
Volela bih da se tenzije smanjuju, ali nažalost realnost me demantuje. Naša lista se zove “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija” kao jedini i pravi odgovor na nasilje i podele. Te podele nemaju nikakvu korist za građane Srbije. A nisu samo unutrašnje. One su i odraz interesa koji dolaze spolja.
Hoćete da kažete da iza tih podela stoje i akteri van Srbije. To je vrlo ozbiljna tvrdnja. Na čemu je zasnivate?
To je vrlo kompleksna situacija. Ali kada imate podatak da je između 2021. i 2025. godine milijardu i trista miliona evra ušlo u nevladin sektor, a dobar deo tog sektora ima političku agendu, onda o tome treba razgovarati. Ne kažem da se ceo nevladin sektor bavi politikom. Ali onaj najuticajniji ima jasnu političku agendu.
Možete li da budete konkretniji? Ko su ti centri i na koji način deluju?
Ne kažem da je nužno svaki pokušaj destabilizacije politički. Vrlo često ume da bude i korporativni. Imate međunarodne kompanije koje imaju jače budžete nego mnoge države u regionu.
A kada vidite koji centri iz regiona napadaju Srbiju, sve vam je jasno. Čak i da nisam u politici, kada bih gledala šta se dešava i sabirala ko sve napada Vučića, bez problema bih bila na njegovoj strani, jer su mi jasni plan i program.
Srbija je po mnogim kriterijumima mnogo jača nego što regionu i onima koji konstruišu prilike u regionu odgovara, a onda i centrima političke i geopolitičke moći koji tradicionalno žele da ostvare svoje interese ovde.
To je veoma široka konstrukcija. Imate li konkretan primer za tvrdnju da se domaće političke grupacije konsultuju sa tim centrima?
Imam utisak da određene političke grupacije ne bi ni saopštenje smele da napišu bez konsultacija sa tim centrima moći. Mogu da navedem primer, a govorim o onome što znam i gde imam uvid i dokaze. Bila je situacija vezana za grupu prijateljstva sa Ukrajinom u parlamentu. Uputili smo poziv svim političkim grupacijama. Određene probriselske, prozapadne grupacije nisu bile zainteresovane.
Na kraju smo došli do toga da poslaničku grupu prijateljstva vodi poslanik SNS-a. Ja sam to rekla određenim članovima jedne strane delegacije. Posle toga, očigledno, usledio je nekakav poziv i ljudi koji su bili jako povezani sa tom zemljom došli su na sednicu Odbora za spoljne poslove i rekli: Što god da treba, mi smo tu, mi ćemo sve da uradimo da sarađujemo.
Zašto je parlament izgledao kao mesto na kojem je dijalog gotovo nemoguć?
Zato što je atmosfera bila jako teška. Imali ste ljude koji su političko delovanje sa ulice preneli u Skupštinu. Kada se nalazite u najvažnijoj instituciji parlamentarne demokratije, morate da razumete političko delovanje, institucije i način na koji se kroz njih artikulišu različiti interesi.
Da li je onda najveći problem Srbije danas zapravo to što nema dovoljno jake institucionalizovane opozicije?
Apsolutno jeste. Deo parlamentarne opozicije koji potiče iz tradicionalnih političkih partija potpuno je druga priča. To su ljudi koji su se bavili politikom, koji znaju kako funkcionišu institucije. Sada imamo novog političkog aktera koji pledira da uđe u Skupštinu, takozvanu studentsku listu, šta god to značilo.
Istraživanja joj daju ozbiljan rejting. Zašto je nazivate “takozvanom studentskom listom”?
Zato što će vrlo malo studenata biti na njoj. Žao mi je tih mladih ljudi. Biće iskorišćeni kao mnogi studenti pre. Ali mi tek treba da vidimo šta je ta lista i ko se nalazi na njoj.
A ipak očekujete da će dobiti ozbiljan broj glasova…
Dobiće. Ja ništa tu ne potcenjujem. Poštujem glas njihovih birača. To je njihovo pravo i njihov izbor. Ali želim da se jasno zna za šta se glasa i kako će izgledati postizborna matematika. Svi će biti protiv nas i Vučića. U to nemojte sumnjati.
Kakvu kampanju očekujete, može li ona da bude fer?
Mi ćemo sasvim sigurno prvo voditi pozitivnu kampanju. Pričaćemo o našim budućim programima i podneti završni račun građanima Srbije, sa nadom da će proceniti da žele ozbiljnu, mirnu, uređenu i naprednu Srbiju. Ako to ne procene, mi nemamo problem sa tim.
Šta bi za vas bio zadovoljavajući rezultat posle ovih izbora?
Većina u parlamentu. Mi idemo ka tome. To je 126 mandata. Jedino tako možete da sprovedete buduće planove za Srbiju kada imate tu vrstu većine. Onda nemate potrebu da pravite bilo kakvu kombinatoriku.
A ako ne dobijete toliko koliko očekujete, da li vidite SPS ponovo kao potencijalnog koalicionog partnera u nekoj novoj vladi?
Ne želim da pričam o SPS-u. Želim da pričam o svojoj partiji. Kombinatorika uvek postoji, ali mi merimo svoju snagu. Nama je cilj da samostalno dobijemo većinu.
Predsednik je vrlo jasno rekao: ako ne osvojimo 126 mandata samostalno, nemamo problem da odemo u opoziciju. Građani će odlučiti, nemamo problem da odmah po objavi rezultata priznamo poraz i čestitamo pobedniku.
Kakav parlament očekujete ako studentska lista osvoji veliki broj mandata?
Teško je iz ove pozicije napraviti predikciju, ali s obzirom na to da nemamo posla sa tradicionalnim političkim strankama i tradicionalnim političkim delovanjem, vrlo verovatno ćemo imati potpuno novu situaciju.
Meni bi bilo interesantno da vidim kod konstituisanja novog saziva Skupštine ko određuje ko je njima šef poslaničkog kluba. Da li će to raditi plenum? Kako će se oni konstituisati?
Oni treba da daju svoje predstavnike u različita tela Skupštine Srbije. Tu su, u zavisnosti od rezultata, predsedničko i potpredsednička mesta i tako dalje. Samo konstituisanje Skupštine biće veoma zanimljivo.
Kako tumačite izveštaje pojedinih evropskih institucija, poput Evropskog parlamenta, koji ukazuju na manjak demokratije i neregularnosti na izborima, što ide i u prilog studentskom pokretu i opoziciji, uprkos tome što predsednik Vučić ima dobre odnose sa ključnim ljudima EU? Kako razumete poruke iz Brisela?
Kada kažemo Brisel, mi generalizujemo. S jedne strane govorimo o Evropskom parlamentu, o njihovom izvestiocu i o rezolucijama koje usvajaju. To je bila politička poruka. Imali ste situaciju na poslednjim izborima da Evropski parlament forsira usvajanje rezolucije pre konačnog izveštaja ODIHR-a. A jedino je ODIHR vlastan da da finalni izveštaj o tome kako su izbori protekli. Kako to razumemo? Kao svrstavanje na jednu stranu. Kao politički inženjering.
S druge strane, mi nemamo problem sa (predsednicom Evropske komisije) Ursulom fon der Lajen ni sa predsednikom Evropskog saveta Antoniom Koštom. To su dve najjače funkcije u Evropskoj uniji.
Predsednik Srbije ima najbolje moguće lične kontakte sa najjačim zemljama Evropske unije. Naša politička odluka je da imamo preko 60 posto spoljnotrgovinske razmene upravo sa tim zemljama. Nemačke kompanije kod nas zapošljavaju oko 80.000 ljudi.
Kako vi vidite dan posle izbora, odnosno 26. oktobar, hoće li bez obzira na izborni rezultat moći da protekne mirno i bez nasilja?
Nažalost, bojim se da teško može da prođe bez nasilja. Postoje grupe koje vole da mrze i kojima je nasilje jedini odgovor na razne frustracije. Meni je teško da gledam da moj rodni grad redovno lome kao posle svake utakmice između večitih rivala. Ja bih volela da se probudim u gradu i državi gde se to neće dešavati.
Kako objasniti ljudima koji glasaju za opoziciju da nisu neprijatelji onih koji glasaju za vlast i obrnuto, i vidite li tu odgovornost vlasti i SNS?
Tu je jako važna politička artikulacija koja može da se desi samo kroz političke stranke. Ne možete različite političke interese artikulisati kroz udruženja građana. Zato je važno da ponovo dobijemo političku scenu na kojoj ljudi razumeju da nismo politički neprijatelji, a da možemo da budemo neistomišljenici.
Da li su naši odgovori uvek bili dobri, ispravni i korektni? Nisu. Ali pokušavamo to da ispravimo. Ja sam spremna da se borim za pravo svakoga da kaže svoje mišljenje.
Ipak, upravo ste rekli da je problem i u tome što se ljudima uskraćuje pravo da drugačije misle. Šta je za vas granica preko koje društvo ne sme da pređe?
Recimo, vi nekome stornirate izborno pravo, što druga strana promoviše i uporno pokušava da uradi, a pravo glasa je osnov parlamentarne demokratije. Znači vi ako glasate za one koji se za tako nešto zalažu, zapravo glasate za Goli otok. Ja to tako vidim.
Goli otok je veoma teška istorijska asocijacija. Zašto ste ga upotrebili kao metaforu?
Ja potičem iz generacije koja i te kako pamti ljude koji su dolazili odatle. Rođena sam 1969. godine. Goli otok je za mene metafora za sve one čiji je greh bio što su izrazili svoje, od mejnstrima, drugačije mišljenje. Je l’ to hoćemo? Ako to hoćemo, u redu. Ja neću. Neću da živim u takvoj zemlji. Uvek ću se boriti za vaše pravo da kažete svoje mišljenje i da zbog toga nemate problem, bez obzira koliko se ja ne slažem sa tim mišljenjem. Takvu Srbiju hoću.
