Opšti izbori u BiH prvi put su održani sa savremenom tehnologijom, ali skeneri su očitali stare političke obrasce, tradicionalne kolektivne mentalitete, istorijski ukorenjene etničke i nacionalne podele. Ipak, upravo takvi rezultati su jedina valjana, a možda i poslednja prilika da se državna zajednica vrati na izvorne ustavne principe, oslobodi stranog mešetarenja i da se konačno uspostavi ravnoteža između legitimnih političkih interesa tri konstitutivna naroda, što jeste suština i slova i duha Dejtonskog sporazuma. Drugim rečima, izbori u BiH potvrdili su da Srbi, Bošnjaci i Hrvati ostaju na istim nacionalnim stajalištima kao i pre tri decenije, da razni eksperimenti zapadne diplomatije nisu promenili ni prirodu međuetničkih odnosa, ni stanje političke svesti unutar srpske, bošnjačke i hrvatske političke zajednice. Ali da bi BiH zaista krenula napred nisu potrebne savremene tehnologije ni mešetarski eksperimenti, već neki novi pristupi u rešavanju nesuglasica, kultura dijaloga, međusobno razumevanje i saradnja.
Po čemu su karakteristični upravo održani izbori? Prvi put u poslednje tri decenije glasači nisu mogli da zaokruže ime Milorada Dodika, iako je i najmanje upućenom biraču bilo potpuno jasno da on i dalje o svemu odlučuje i da je glas za SNSD glas za Dodika. U međuvremenu je Kristijan Šmit, onaj koji mu je lani skinuo predsedničku funkciju ali nije uspeo i da ga izbaci iz igre, pokunjeno vraćen u Nemačku, a Kabinet visokog predstavnika iz kojeg su on i zapadne diplomate do juče vedrile i oblačile BiH sve manje se pita za sudbinu zemlje koja od građanskog rata do danas jedva protrajava, i to samo kao nezvanični međunarodni protektorat. Srpska strana sve vreme bila je dežurni krivac, a njen opstanak stalno visio o koncu. Prošle godine sve je delovalo kao da je njen kraj veoma blizu, a onda su geopolitičke okolnosti počele da se menjaju, a hazarderski diplomatski napori da pokazuju pozitivne efekte. Dodik je u nedelju uveče proglasio pobedu, naglašavajući da nje ne bi bilo bez prethodne promene američke administracije. No, osim Trampu i Vučiću kojima se zahvalio u izbornoj noći, a sutradan u crkvenoj porti i Bogu, Dodik posebnu zahvalnost duguje vlastitoj opoziciji, kojoj su birački skeneri očitali potpuni politički sunovrat.
U borbi za predsednika Republike Srpske i člana Predsedništva BiH, kandidati SDS-a Branko Blanuša i Marinko Božović poraženi su od Dodikovih bliskih saradnika Save Minića i Željke Cvijanović, i to ubedljivije nego što je bilo ko predviđao. Ni mladi gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković sa novoformiranim Pokretom Sigurna Srpska, u koji je uloženo dosta novca, nije postigao očekivani rezultat, dok je jedan od najvećih gubitnika Narodni front Jelene Trivić. Bivša kandidatkinja za predsednika Republike Srpske ovaj put nije uspela doći ni do cenzusa i njena partija neće ući u Narodnu skupštinu.
Težak poraz opozicije
Najteži poraz opozicije u poslednjih 20 godina rezultat je nesloge, svađa i rastrojstva koje su u javnost najviše unosili lider Pokreta za pravdu i red, popularni jutjuber iz Trebinja Nebojša Vukanović i Igor Crnadak, bivši ministar inostranih poslova BiH i večiti funkcioner za kojim se vuku razne afere. Njihovo političko delovanje kao „jedinih istinskih opozicionara“ svodilo se na žestoke optužbe na račun Blanuše, Božovića, Stanivukovića i Trivićke, ali i protiv nacionalnih ustanova i patriotskog narativa, da bi se potom obrušavali i na novinare, sveštenstvo, univerzitetske profesore, boračke organizacije, da bi u izbornoj noći za svoj poraz okrivili ni manje ni više nego vlastiti narod. Kampanju su vodili po društvenim mrežama i sarajevskim medijima, a sva njihova strategija svodila se na puke pokušaje artikulacije opravdanog nezadovoljstva građana. U tom destruktivnom zanosu, vređajući svakoga ko nije slepo pratio njihov kurs, u opsesivnoj i prostačkoj borbi za liderstvo u opoziciji, izgubljene su skrupule, a Vukanović i Crnadak nisu rušili aktuelnu vlast, već i opoziciju, ali i sve vitalne društvene stubove. Njihov narativ ni po čemu se nije razlikovao od onog koji godinama afirmišu politički i medijski krugovi iz Sarajeva. Narod Republike Srpske je to žestoko kaznio na izborima, a kao kolateralna šteta stradala je cela opozicija. Istina, ni Blanuša, ni Stanivuković, ni Trivićka nisu se proslavili novim idejama, političkom vizijom, osećajem za nacionalna pitanja. Najvećeg, često i jedinog protivnika videli su u Dodiku, stavljajući u isti koš navodnu borbu protiv kriminala i korupcije sa slepilom za političke procese u kojima se definiše sudbina Republike Srpske.
S druge strane, Izetbegovićeva SDA je pobedila u bošnjačkom biračkom korpusu, dok je Denis Bećirović ostao član Predsedništva BiH. No, bez obzira ko je personalni pobednik i ko će predvoditi vlast u Federaciji BiH, Sarajevo neće menjati svoj strateški kurs. Kontinuitet politike koja se zasniva na stalnom antagonizmu prema Republici Srpskoj, kao i Srbiji ako se ne odriče zapadnodrinskih sunarodnika i zaštite njihovih dejtonskih prava, ni za jotu se ne menja već decenijama. Štaviše, bošnjački narativ je danas ogoljeniji nego ikada ranije. Sarajevski prvaci odavno se ne skrivaju iza deklarativne građanske i multietničke koncepcije, ne prestajući sa kampanjom protiv pravnog i političkog okvira zajedničke države. Izbegavanje čak i samog izgovaranja imena Republike Srpske uz istovremeno odbacivanje njenog legitimiteta, praćeno je otvorenim ratnim pretnjama kad god se iz Banjaluke, kao odgovor na napade iz Sarajeva, pomene mogućnost samostalnosti. Međutim, ono što ovaj izborni ciklus čini suštinski drugačijim jeste nova pozicija u kojoj se bošnjačka strana nalazi. Dugogodišnja praksa u kojoj se sarajevska politika bezrezervno naslanjala na brutalno asistiranje zapadnih ambasadora – sada deluje kao praksa koja pripada prošlosti. Prvi put nakon tri decenije, Sarajevo gubi toliku pristrasnost međunarodnog faktora, što bošnjačku političku elitu suočava sa novom i za njihov unitaristički cilj krajnje nelagodnom realnošću. Nema Marfija, Šmita, Incka i ostalih koji će da ispunjavaju njihove želje, treba voditi suverenističku politiku i aktivno tražiti rešenja za sudbinu države u koju se toliko zaklinju.
Sa i bez polarizacije
Hrvatska stranka u BiH izborni rasplet dočekuje u potpuno drugačijem raspoloženju. Pobedom Darijane Filipović i HDZ-a, nakon dugo vremena vratili su legitimno političko predstavljanje, a onda i priliku da se manje uzdaju u savezništvo Dragana Čovića sa Miloradom Dodikom, kao i direktnu zaštitu Zagreba. Za razliku od Srba, među kojima je polarizacija vlast‒opozicija duboka i često isključiva, Hrvati kao i Bošnjaci pokazuju apsolutno nacionalno jedinstvo kada su u pitanju njihovi ključni strateški interesi. Takva kohezija nije samo posledica višegodišnjeg iskustva sa Željkom Komšićem, čije uzurpiranje položaja hrvatskog predstavnika nije odražavalo izbornu volju hrvatskog naroda i postalo trajna lekcija o opasnosti od preglasavanja. Upravo taj strah od institucionalne marginalizacije, koji je održavao dugogodišnji taktički pakt između Dodika i Čovića kao odbrambeni mehanizam protiv bošnjačkog unitarističkog koncepta, od nedelje uveče uselio se u Sarajevo, gde sada strepe od dvojca Cvijanović‒Filipović naspram Bećirovića. Zato je teško očekivati da je moguće brzo formiranje nove vlasti i skladan rad budućeg trojca u Predsedništvu BiH.
U Republici Srpskoj taj proces će mnogo jednostavnije i brže da se dovrši, iako i dalje postoji mogućnost, mada više ne i potreba, za širom koalicijom političkih partija sa srpskim predznakom. Mnogo pre oktobarskih izbora bilo je jasno da je nacionalno jedinstvo preko potrebno kako bi srpska strana ne samo odbranila svoje nadležnosti, već i kapitalizovala povoljne globalne geopolitičke okolnosti, svakako najpovoljnije od njenog nastanka, osnažila dejtonsku poziciju i bar na duži period zaustavila unitarističke planove iz Sarajeva, Brisela, Berlina ili Londona. Nakon izbora, sada kada su Dodik i SNSD ostvarili ubedljivu pobedu, pitanje je da li je i za koga poziv na nacionalno jedinstvo i dalje otvoren.
Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci
U novom broju NIN-a možete još čitati:
Miki Manojlović za NIN: Nema Mikelanđela bez Medičija
Ko su danas politički autoriteti
Intervju: Jorgovanka Tabaković
Tužilačka policija – za i protiv
Intervju: Timur Turlov, predsednik FIDE
NIN / NIN
