Studenica kao utočište: Manastirsko bratstvo brinulo o izbegličkoj deci

Manastir Studenica tokom Drugog svetskog rata pružao je utočište i pomoć izbeglicama, a posebnu brigu posvetio je deci. Bratstvo predvođeno arhimandritom Aleksijem Jovanovićem osnovalo je 19. avgusta 1943. godine Dom za srpsku izbegličku decu. U novom manastirskom konaku obezbeđen je prostor za smeštaj i oporavak oko 120 mališana.

Pomoć stradalnicima pružana je uprkos oskudici i pritiscima okupacije. U prikazu se navodi da su, nakon dolaska bugarske vojske na područje Studeničkog sreza 1942. godine, monasi bili izloženi nasilju, ponižavanju i pljačkanju imovine. Bratstvo je nastojalo da sačuva svetinju i nastavi da pomaže ljudima koji su ostali bez doma i sredstava za život.

Smeštanje dece pod okrilje Crvenog krsta trebalo je da pruži i izvesnu zaštitu manastiru. Organizaciju rada doma preuzela je uprava Srpskih izbegličkih domova iz Mataruške Banje, dok je Studenica pomagala u obezbeđivanju prevoza, ogreva i osnovnih potrepština. Manastirske šume i zaprežna stoka korišćene su za snabdevanje ogrevom, a bratstvo je učestvovalo i u podmirivanju troškova transporta.

Nova iskušenja nastupila su krajem 1944. godine, tokom borbi za oslobođenje Kraljeva. Prema istom prikazu, domovi u Mataruškoj Banji ostali su bez redovnog snabdevanja nakon prekida veza sa Komesarijatom za izbeglice u Beogradu. Studenica je tada uputila hranu i namirnice za 95 dece, čija je vrednost navedena kao veća od milion i po tadašnjih dinara.

Ova humanitarna misija pokazuje značaj manastira u životu naroda tokom ratnih stradanja. Uz molitvu i čuvanje duhovnog nasleđa, studeničko bratstvo prihvatilo je i svakodnevnu odgovornost za najugroženije. Hrana, ogrev i siguran smeštaj bili su konkretni izrazi hrišćanskog milosrđa, naročito dragoceni deci kojoj je rat prekinuo detinjstvo.