Umetnost između dva sveta: Jelena Sorkin o glumi, režiji i američkom snu

Od Sarajeva do Njujorka, od glume do režije — put Jelene Sorkin svedoči o upornosti, hrabrosti i potrebi da se sopstvene priče ispričaju na autentičan način. Ova mlada rediteljka, scenaristkinja i glumica privukla je pažnju filmske javnosti ostvarenjem „Back to Life“, koje je osvojilo brojna festivalska priznanja, uključujući i nagradu za najbolji film dijaspore na Srpskom filmskom festivalu u Čikagu.

Danas Jelena živi i radi u Njujorku, gde razvija nove projekte. Među njima se izdvaja „Small Talk Full Mouth“, ostvarenje koje je ove godine prikazano na Forteca International Film Festivalu u Perastu i nominovano na još devet festivala širom sveta.

Od Sarajeva do Njujorka – kada danas pogledate taj put iza sebe, šta je bilo presudno da ne odustanete od svog sna?

Mislim da nikada nisam ozbiljno razmišljala o odustajanju. Bilo je trenutaka kada sam se pitala da li sve ovo ima smisla, posebno kada krećete od nule u drugoj zemlji, ali je potreba za stvaranjem uvek bila jača od straha. Menjali su se gradovi, poslovi i okolnosti, ali želja da se bavim filmom nije nestajala. Kada nešto zaista osećate kao svoj put, možete na trenutak da zastanete ili posumnjate, ali mu se na kraju uvek vratite.

Počeli ste kao glumica, a zatim se okrenuli režiji. Kada ste shvatili da želite da budete ona koja kreira i vodi celu priču, a ne samo ona koja u njoj tumači lik?

Gluma me je zapravo i dovela do režije. Dok radite na liku, počinjete sve više da posmatrate kadar, ritam scene, odnos među glumcima i način na koji se gradi ceo svet filma. U jednom trenutku sam shvatila da ne želim samo da razumem svoj lik, već i priču u celini. Režija mi je zato došla kao prirodan nastavak glumačkog poziva, a ne kao njegova zamena.

Film „Back to Life“ doneo vam je brojna festivalska priznanja, među kojima i nagradu za najbolji film dijaspore u Čikagu. Koliko vam je značilo upravo to priznanje?

Mnogo. „Back to Life“ je za mene vrlo ličan film, rađen sa mnogo emocija i vere. Pored nagrade u Čikagu, film je dobio priznanje i u Kanu, a izabran je na čak sedamnaest festivala širom sveta, gde je odneo tri pobede i dve počasne nagrade (Honorable Mention). To mi je posebno značilo jer sam tada prvi put snažno osetila da moj rad može da komunicira sa međunarodnom publikom. Nagrada u Čikagu je imala i posebnu emotivnu težinu, jer dolazi od naših ljudi u dijaspori.

Vaš novi film „Small Talk Full Mouth“ bavi se susretom različitih kultura u Njujorku. Šta ste kroz njega želeli da poručite?

Njujork je grad u kojem za jednim stolom možete imati petoro ljudi iz pet potpuno različitih zemalja i to je sasvim normalno. To me je jako inspirisalo. „Small Talk Full Mouth“ kroz humor, apsurd, različite jezike i karaktere govori o ljudskoj prirodi. Kada se pojave novac, pohlepa ili strah, odjednom više nije važno odakle ste — reakcije postaju univerzalne. Ispod sloja humora, film govori i o pripadanju, kao i o tome da ne morate da izgubite sebe da biste negde pripadali.

Ove godine bili ste gošća Forteca International Film Festivala u Perastu. Koliko vam znače nova festivalska priznanja i činjenica da vas sve više prepoznaju kao rediteljku i autorku?

Mnogo mi znači. Film „Small Talk Full Mouth“ osvojio je nagradu na Red Movie Awards u Francuskoj, a bio je i finalista na više međunarodnih festivala, među kojima su New York International Film Awards, LA Indie Shorts, Cannes World International, Verona International i Tokyo Film and Screenplay Festival. Lepo je videti da film napravljen u Njujorku komunicira sa publikom u različitim zemljama. Posebno mi znači što ljudi sve više prepoznaju moj autorski glas i rediteljski rad.

Da li su vam nagrade i festivalski pozivi otvorili vrata za neke nove, veće projekte? Na čemu trenutno radite?

Jesu, svakako. Upravo se spremam za ulogu mlade devojke u priči smeštenoj u IX veku. Pored toga, pišem svoj prvi dugometražni film inspirisan istinitim događajima. Zapravo, na ova pitanja odgovaram u pauzi od pisanja scenarija. Projekat mi je veoma važan i plan je da sledeće godine krenemo u produkciju. Za sada ne bih otkrivala previše, ali mogu da kažem da je priča snažna, lična i drugačija od svega što sam do sada radila.

Koliko je teško mladoj autorki sa Balkana da izbori svoje mesto u američkoj filmskoj industriji?

Možda će vam ovo zvučati neobično, ali ne obraćam pažnju na to da li je teško ili ne. Samo radim najbolje što umem i znam da sam na ovom putu jer je to Božija volja. Svakako, kada dođete iz druge zemlje, tu su jezik, akcenat, kontakti koje tek gradite i sistem koji morate da naučite. Ali upravo to može da bude i prednost. Donosite drugačije iskustvo, drugačiji humor i pogled na svet. Uvek sam smatrala da je bolje biti drugačiji i naći svoje ljude, nego se truditi po svaku cenu biti sličan drugima.

Koliko vam je važno da u svojim filmovima sačuvate deo balkanskog senzibiliteta, čak i kada pričate univerzalne priče?

Mislim da je to nemoguće odvojiti od mene. Način na koji razumemo humor, porodicu, ljubav i konflikt nosimo sa sobom. Balkanski humor mi je posebno blizak jer često koristimo humor čak i u teškim situacijama. Ne želim nužno da pravim „balkanske filmove“, ali mi je važno da se u njima oseća ko ih je napravio.

Kada biste danas mogli da birate — velika glumačka uloga ili mogućnost da režirate film koji potpuno nosi vaš autorski pečat?

Pokušala bih da izaberem oba! Postoje likovi koje bih volela da igram i reditelji sa kojima sanjam da radim kao glumica, ali postoje i priče koje toliko jasno vidim u glavi da znam da želim sama da ih režiram. Ne mislim da moramo sebe da stavljamo u samo jednu kutiju. Gluma i režija mi daju dve potpuno različite, ali podjednako važne vrste kreativne slobode.

I za kraj – šta biste poručili mladim ljudima sa Balkana koji sanjaju o uspehu u Americi, ali se plaše da naprave prvi korak?

Da ne idealizuju Ameriku, ali ni svoj strah. Amerika vam neće automatski ostvariti snove samo zato što ste došli, ali vam može dati prostor da pokušate. Morate da budete spremni da počnete od početka, da radite, učite, grešite i menjate se. I ne morate da znate ceo put unapred. Nekada je dovoljno da imate hrabrosti za sledeći korak. Posle njega se pojavi još jedan, pa još jedan, i jednog dana se okrenete i shvatite koliko ste daleko stigli.

Jelena Sorkin svoj put nastavlja između dva sveta, ali sa jasnom željom da kroz film pronađe sopstveni glas. Njena priča pokazuje da se ponekad upravo iz velikih promena, izazova i novih početaka rađaju najvažnije životne i umetničke priče.