1. Unutrašnja politika i shvatanje države
Možda je pitanje o političkoj filozofiji koja podupire političko delovanje različitih aktera u Srbiji isuviše ambiciozno postavljeno. Ne deluje, kada se posmatra nivo javne rasprave u Srbiji, da ima bilo čega sličnog nekakvoj teorijskoj ili filozofskoj osnovi na koju se nadovezuje javno delovanje, što ljudi koji se aktivno bave politikom, što ljudi iz sveta medija koji politiku prate i koji je, svojom ulogom posrednika, približavaju građanima. Opšti nivo, kako u intelektualnom tako i u moralnom smislu, deluje kao relativno slab za obe navedene kategorije. Bilo kako bilo, kada me pitate za državu, i da preskočimo klasičnu političku teoriju o društvenom ugovoru, reći ću vam da je postojanje države od izuzetnog značaja jer je, prvo, samo država pozvana da brani opšti i javni interes. Ne postoji nijedna druga organizovana forma čiji je osnovni zadatak da brani opšti interes jednog društva. Preduzeća, korporacije, različiti segmenti društva, pojedinci… brane privatne i partikularne interese. Država je ta koja brani opšti interes i za ovaj odgovor je nebitno što je opšti interes neretko rezultanta prethodno pomenutih interesa. Drugo, država je okvir koji pruža zaštitu jednom narodu. Mi Srbi smo dugo bili bez sopstvene države i to vrlo dobro znamo. Utoliko se postojanje nacionalne države može smatrati okvirom i simbolom slobode za jedan narod. Postojanje države je utoliko važan uslov opstanka, očuvanja identiteta i razvoja jednog naroda.
2. Ekonomska politika kao raspodela pravde
Poreska, a ne ekonomska politika u širem smislu, jeste ta kojom se definiše preraspodela bogatstva unutar jedne zemlje i u tom pogledu takođe ne postoji rasprava unutar srpskog društva. Verovatno je isuviše različitih nagomilanih problema sa kojima se kao društvo i država suočavamo da bi pitanja preraspodele bogatstva čiji se izbori očitavaju kroz poresku politiku došla na red.
Što se ekonomske politike tiče, Autentična desnica koju čine Novi DSS i Monarhisti ima jasnu viziju i plan ekonomskog razvoja zemlje. Iz samog plana se mogu videti odgovori na pitanja koja postavljate poput onog koji se tiče odnosa domaćih i stranih investicija ili tržišta i države.
Za početak, kada govorimo o ekonomiji, nužno je postaviti okvir u tri tačke.
Prvo, model ekonomskog razvoja zasnovan na privlačenju i subvencionisanju stranih investicija je potrošen a suštinski je uvek bio pogrešan. Naprosto, nijedna država se nikada nije isključivo razvila zahvaljujući stranim investicijama jer strani investitori nemaju cilj da razvijaju zemlju u kojoj se nalaze, već da iz svoje aktivnosti izvuku maksimalan profit. Onog trenutka kada ih marže više ne budu zadovoljavale, pakuju kofere i nalaze drugu zemlju delokalizujući svoju privrednu aktivnost. To se događa i u Srbiji proteklih godina, naročito na jugu zemlje gde je nekoliko stranih fabrika tekstilne industrije, poput Leonija ili Benetona, prestalo sa radom. To sve ne znači naravno da strane investicije nisu dobrodošle i da se ne mogu iskoristiti i za razvoj zemlje kao što ćemo videti kasnije. Ne znači ni da navedeni model ne može biti koristan u kriznim ekonomskim kontekstima poput samog početka novog milenijuma u Srbiji ili nakon svetske ekonomske krize koja je počela 2008. godine i koja je takođe ostavila traga u Srbiji. Ali ako navedeni model može u takvim situacijama predstavljati prelazno rešenje, da se smanji stopa nezaposlenosti na prvom mestu, ne može nikako predstavljati model razvoja, naročito ne u radno intenzivnim granama industrije.
Drugo, ne može biti ekonomskog razvoja ako država nije uređena. Potrebno je postojanje pravne države, jakih institucija, efikasne državne uprave a ne partijske države, klijentelizma, korupcije i svih onih negativnih elemenata koji srozavaju današnju Srbiju. Zato naša borba za promenu političkog sistema kroz promenu izbornog sistema kao i zalaganje za osnivanje jedne Visoke škole državne uprave koja će obrazovati srpske upravne elite ili decentralizaciju imaju i ekonomske implikacije.
Treće i konačno, članstvo Srbije u EU nije ni presudno ni odlučujuće za ekonomski razvoj Srbije. Kada bi ostavili postrani sve političke i geopolitičke uslove koji se Srbiji postavljaju na tom putu, čak i sa aspekta ekonomije se može reći da stvari nisu crno-bele jer bi, recimo, pojedine poljoprivredne grane, poput stočarstva, bile, najblaže rečeno, ugrožene, a postavlja se pitanje i za poljoprivredu u celini. Uostalom, i krajnje načelno, postojanje Švajcarske i Norveške kao država koje nisu članice EU, i Rumunije i Bugarske kao država koje jesu, činjenično dokazuje prethodnu tvrdnju. Naravno, bilo bi potrebno regulisati naše ekonomske odnose kroz niz bilateralnih sporazuma onako kako to čini Švajcarska jer drugi formalni modeli, poput pristupanja Evropskom ekonomskom prostoru, ne deluju ni politički realno ni ekonomski optimalno.
Što se samog ekonomskog programa tiče, on se prvenstveno zasniva na potrebi razvoja domaće privrede i poljoprivrede i zato je njegova ključna tačka reindustrijalizacija Srbije. Autentična desnica se zalaže za reindustrijalizaciju po nišama i naglaskom na dva strateški važna sektora. Prvi je prerađivačko-prehrambena industrija sa osloncem na snažnu poljoprivredu. Reč je o sektoru u kojem Srbija, kao zemlja sa velikom obradivom površinom, ima niz komparativnih prednosti, sektoru u kojem Srbija ostvaruje spoljnotrgovinski suficit i sektoru koji obezbeđuje prehrambenu nezavisnost. Druga grana se odnosi na namensku industriju koja treba dodatno razvijati. Prvo, zato što je ona strateški važna za sistem odbrane zemlje. Drugo, zato što je izvozno orijentisana i treće, zato što prestavlja zamajac tehnološkog razvoja. Ova poslednja tačka je od najvećeg značaja jer ne smemo da dozvolimo da se stvori isuviše veliki tehnološki jaz između Srbije i najnaprednijih zemalja. Napravićemo protokole saradnje između namenske industrije i školskih institucija poput Matematičke gimnazije, ETF u Beogradu, FTN u Novom Sadu koji će podrazumevati zajednička istraživanja, stažiranja i zapošljavanja. Moramo da sačuvamo i razvijamo srpsku pamet. U sektoru namenske industrije ćemo se služiti i javno privatnim partnerstvima. U njemu uloga pojedinih stranih investitora može biti važna uz obavezan uslov transfera tehnologije.
Zarad reindustrijalizacije zemlje ćemo formirati zasebno Ministarstvo industrije, osnovati moćnu Srpsku razvojnu banku spajanjem Fonda za razvoj, Agencije za osiguranje izvoza, Razvojne agencije i Srpske banke. Radićemo na smanjenju javnog duga, izvršiti potrebnu decentralizaciju zemlje kojom će se obezbediti ravnomerni ekonomski razvoj i još mnogo toga u oblasti ekonomije.
3. Šta nas još drži zajedno ili bi trebalo da nas drži?
Ovo je možda jedno od najznačajnijih pitanja koje postavljate. Mi smo kao narod u psihološkom smislu prilično rastrojeni i moramo hitno raditi na našem mentalnom ustrojavanju. Razlozi za takvo stanje su naravno istorijske prirode. Od gubitka srednjovekovne srpske države i kasnijih seoba, počeli smo kao narod da se razvijamo u različitim državno pravnim okvirima dveju carevina. Srpska moderna država koju smo počeli da gradimo 1804. godine nije dovoljno dugo trajala da bi stopila u jedno te različite uticaje i habituse. Štaviše, eksperimenti jugoslovenstva a potom i komunizma samo su dodatno razgradili srpski nacionalni identitet i uneli konfuziju u srpske glave. Nacionalni porazi u proteklih trideset i pet godina su učinili da dodatno izgubimo samopouzdanje i da preispitujemo sve u vezi sa sobom, pa čak i najtemeljnije vrednosti sopstvenog identiteta. Današnje evropejstvo i palanački kosmopolitizam srpskih elita samo otežavaju stvari koje, uz duh epohe koji tako predano razgrađuje sve kolektivne vrednosti, jača radikalni individualizam, ruši autoritete i hijerarhiju bez kojih ne može biti poretka, deluju nepopravljivo beznadežne.
Ipak, nije potrebno previše da bi se mentalno sabrali. Za početak je potrebno podsetiti se činjenice da smo velika, istorijska nacija. Da smo narod sa više od osam vekova autokefalnom crkvom. Narod sa velikom srednjovekovnom kulturom. Narod sa velikim ratnim vojskovođama, velikim naučnicima i velikim pesnicima. Jednostavno, potrebno je da se podsetimo da smo narod koji ima svoje mesto u svetskoj istoriji.
Potrebno je nakon toga početi rad na pravljenju sinteze naše istorije, sagledati je pravilno, promisliti je, ispeglati neravnine i napraviti opšteprihvaćeni narativ kojim ćemo naše podele (koje inače prečesto i krajnje neinteligentno naglašavamo), na obrenovićevce i karađorđevićevce, četnike i partizane, miloševićevce i đinđićevce itd. konačno ostaviti iza nas.
U tom poslu će uloga škole, nakon uloge istoričara, biti od presudnog značaja.
Deo vašeg pitanja se odnosi na kulturu i visoku kulturu. Naš program je tu takođe sveobuhvatan i ide od mera zabrane rijaliti programa, preko očuvanja i promovisanja kulturne baštine (arhitektonska je prioritetna – zato, između ostalog, hoćemo da rehabilitujemo Staro zdanje u Aranđelovcu i u njega premestimo Ministarstvo kulture), do jačanja srpskog izdavaštva i pojačane promocije knjige i čitanja. Pored navedenog, moramo da ojačamo i nešto što se zove kultura življenja. Biće u tom smislu puno različitih promotivnih kampanja, na tragu poznate s početka dvehiljaditih „Nije teško biti fin“.
4. Šta podrazumevate pod pojmom suvereniteta?
Biti svoj – tako najprostije određujem pojam suvereniteta. To podrazumeva da sami odlučujete o sebi. To podrazumeva da stvari posmatrate iz perspektive nacije kojoj imate čast da pripadate. To podrazumeva da dajete prednost nacionalnom interesu, ali da isti branite racionalno. U ove poslednje dve reči je sadržana mera i imperativa odbrane, koji nekada podrazumeva žrtvovanje, i mera pragmatizma. Braniti racionalno. Racionalnost ne sme da predstavlja, naravno, izgovor za slabost i kukavičluk. Odbrana ne sme da predstavlja izgovor za nesmotrenost i ludost. Ostalo je stvar konteksta.
A srpski kontekst, naše istorijsko i civilizacijsko određenje je takvo da predstavljamo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, što je apokrifna rečenica koju Sveti Sava nikada nije ni zapisao ni izgovorio, ali koja je suštinski, barem u geopolitičkom i istorijskom smislu, tačna (u ontološkom smislu je profesor Milomir Stepić verovatno u pravu kada kaže da smo mi Srbi samo Istok na Zapadu). Navedeno određenje treba da odredi i našu spoljnu politiku.
Utoliko je politika evrointegracija pod besmislenom i kukavičkom parolom da „EU nema alternativuˮ višestruko pogrešna i pogubna. U širem smislu je kratkovida jer je istorijski period dominacije Zapada nad svetom na zalasku. Uspon Kine je nezaustavljiv kao što je nezaustavljiva narastajuća multipolarnost sveta. Štaviše, zapadna društva i nacionalne države su u nekoj vrsti dekadencije koju ne bi bilo poželjno pratiti. U konkretnom smislu je navedena politika pogubna jer Srbija u EU može da uđe samo kao ponižena i poražena država, bez Kosova i Metohije, bez nade za odbranu Republike Srpske koja će nestati u unitarizovanoj Bosni i Hercegovini i uz nametnuto prihvatanje zapadne istorije, a zapravo laži o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Konačno, taj put je poguban jer nam to neprirodno svrstavanje uz Zapad suštinski zatvara vrata za saradnju sa ostatkom sveta.
5. Da li je pitanje Kosova – pitanje časti, kako je govorio Dimitrije Bogdanović?
Pitanje Kosova je pitanje o nama samima. To je naše ogledalo. To je pitanje i časti i identiteta i teritorije i naroda. To je i pitanje i (nacionalne) kulture koja nikada nije stvar prošlosti.
Pominjete argument realnosti zaboravljajući osnovnu stvar – da se realnost da promeniti i da politika, za razliku od menadžerstva iliti upravljanja, upravo ima cilj da realnost menja.
A sada konkretno. Prvo, mi prečesto zaboravljamo okvir i deo realnosti koji nam ide u prilog. A taj okvir odnosno kontekst je sledeći: brojčano pola država sveta ne prihvata secesiju Kosova i Metohije, a ta polovina u geografskom i demografskom smislu predstavlja veći deo planete; na KiM i dalje ima i Srba i srpske države (školstva i zdravstva); Rezolucija 1244 je na snazi, pravno je obavezujuća i ne samo što štiti suverenitet i teritorijalnu celovitost Srbije, već predviđa i imperativni povratak srpskih snaga bezbednosti u našu južnu pokrajinu.
Ostaje pitanje šta raditi dalje. Na unutrašnjem planu je za početak potrebno potvrditi da su tzv. Francusko-nemački sporazum kao i njegov Ohridski aneks protivustavni i kao takvi ništavi, odnosno bez pravnog dejstva; dalje je potrebno sprovesti ozbiljnu strategiju jačanja srpskog korpusa na KiM kroz delovanje jedne srpske liste koja će biti u funkciji opstanka i snaženja srpskog prisustva, između ostalog kroz ravnomernu materijalnu pomoć, stvaranje uslova za privređivanje i kroz sticanje nepokretnih dobara; potrebno je afirmisati ulogu i prisustvo SPC koja je sastavni deo strategije opstanka u južnoj pokrajini, između ostalog stvaranjem crkvenog fonda kojim će se pospešiti natalitet srpskog naroda; moraju se po svaki cenu držati poslednje linije odbrane državnog prisustva – zdravstvo i školstvo; konačno, mora se nezvanično učiniti da Srbi koriste sva dostupna politička i institucionalna sredstva koja su im na raspolaganju u pokrajini.
Na spoljnopolitičkom planu je potrebno reafirmisati važeću Rezoluciju 1244 SBUN; potrebno je dalje nastaviti intenzivan diplomatski rad na otpriznavanju secesije KiM; kupovati vreme u pregovorima insistiranjem da se konačno realizuje obaveza Prištine o stvaranju Zajednice srpskih opština i, konačno, u pregovore je potrebno uključiti sile koje ne prihvataju secesiju KiM – na prvom mestu Rusiju i Kinu.
Ima još elemenata borbe za očuvanje KiM, ali nisu svi oni za javno izlaganje.
Naravno, sve je ovo moguće samo ako se redefinišu odnosi sa EU i umesto težnje ka članstvu Srbija usmeri svoju energiju na modalitete preko potrebne saradnje sa EU.
6. Šta u XXI veku znači „srpsko nacionalno pitanje“ ili “srpski svet”?
Ne može se izbeći kritika koju pominjete i to ne treba da nas brine. I dosta je defanzivnog stava, stalnog samoispitivanja i kukanja. To što ne treba da ratujemo ne znači da treba da izgubimo i ratnički duh. Tim pre što ovaj naš prostor može da se stabilizuje samo na dva načina: ili će Srbija biti u potpunosti razdrobljena i postati beznačajna u meri u kojoj su to danas jedna Makedonija, Hrvatska i ove druge državice ili će biti snažna, u svakom pogledu velika i predstavljati hegemon na Balkanu. Uz dužno poštovanje prema svima, Srpski narod je jedini ozbiljan i istorijski narod na ovim prostorima i vreme je da počnemo da se ponašamo u skladu sa tom činjenicom. Podrazumeva se da tu borbu treba voditi mudro, racionalno, istrajno i dugotrajno sa strateškim promišljanjem koje nam je tako često bilo tako strano. U tome se recimo treba ugledati na Zapad i nešto od njih naučiti.
7. Veštačka inteligencija – kako sačuvati čoveka ali i državnu autonomiju?
Nikada veliki tehnološki pomaci nisu doprinosili demokratizaciji koliko su produbljivali jaz između država ili između različitih grupa unutar samih država. Kada je u pitanju VI, još nije lako sagledati sve razmere potencijalnih promena kao ni njihov intenzitet, ali je u potpunosti jasno i nesumnjivo da se radi o istinskoj revoluciji koja će imati duboke posledice po čovečanstvo. Srbija ne sme sebi da dozvoli da previše zaostane u tom domenu. Zato smo i izabrali u našoj politici reindustrijalizacije namensku industriju kao jednu od dve noseće grane. Kao što sam prethodno napomenuo, ona je zamajac tehnološkog napretka uključujući i domen VI. To međutim podrazumeva da se obezbedi i neka vrsta digitalne suverenosti. Da imamo svoje data centre, servere, superračunare itd. Naravno, ne može Srbija biti u istom nivou kao Kina ili SAD, ali može i mora u određenoj meri držati korak.
A što se tiče pitanja o tome šta će se sve moći poveriti na odlučivanje VI, koja danas za par sati rešava matematičke probleme koje najbolji matematičari sa filds medaljama rešavaju godinama, to će se videti u periodu pred nama, ali taj resurs će svakako biti upotrebljiv i, koliko god oprez neće biti naodmet, ne treba ga se plašiti.
Odgovarao Miloš Jovanović.
