Haski na 23. spartu u Majamiju?

Pre sedam godina upoznao sam jednog haskija koji je živeo na 23. spratu zgrade u Majamiju. Njegovi vlasnici su se doselili iz Njujorka i sa sobom su, naravno, poveli i psa koji je već bio deo njihove porodice. Međutim, ubrzo po dolasku na Floridu počeli su da slušaju komentare ljudi koji su im govorili da haski ne može da živi u Majamiju, da mu je previše toplo, da je to pas za sneg, da mu treba veliko dvorište i da je život u stanu za takvog psa gotovo neprirodan (formula.sashariess.rs).

Kada dovoljno puta čujete istu tvrdnju, posebno kada ljudi zvuče potpuno sigurno u ono što govore, počnete da preispitujete i ono u šta ste do tada verovali. Tako su i oni došli do veoma teške tačke. Počeli su ozbiljno da razmišljaju da li treba da pronađu novi dom za svog psa ili čak da ga predaju azilu. Nisu to razmatrali zato što ga nisu želeli, nego upravo zato što su ga voleli i verovali da možda njemu treba nešto što oni više ne mogu da mu pruže.

Problem nije bio Majami

Kada smo počeli da radimo zajedno, vrlo brzo je postalo jasno da problem nije bio ni Majami, ni 23. sprat, ni činjenica da ispred zgrade nema snega. Problem je bio u tome što su vlasnici, kao i ogroman broj ljudi, prihvatili jednu veoma raširenu ideju: haski mora da bude umoran da bi bio miran.

Ako je nemiran, treba ga više šetati. Ako mu duga šetnja nije dovoljna, treba da trči. Ako se vrati kući i ponovo traži aktivnost, zaključak je da nije dovoljno potrošio energiju. Na prvi pogled, ta logika deluje potpuno razumno. Međutim, kod psa koji je generacijama selektovan za fizičku izdržljivost, takav pristup može vrlo lako da se pretvori u beskonačnu trku između čoveka i psa.

Što više pas trči, njegov organizam postaje sposobniji da trči još više. Što više pokušavamo da ga iscrpimo fizičkom aktivnošću, to više gradimo njegovu kondiciju. Čovek tako može da provede mesece pokušavajući da umori psa, a da zapravo svakog dana stvara sve sposobnijeg atletu.

Pas može ono što čovek ne može

Kada pogledamo pse za vuču sanki, postaje jasno koliko naše ljudsko razumevanje fizičke izdržljivosti psa može biti ograničeno. Kondicionirani aljaski zaprežni psi mogu da prelaze ogromne distance više dana uzastopno. U istraživanjima su zabeleženi psi koji su trčali oko 160 kilometara dnevno tokom pet uzastopnih dana.

To je skoro četiri maratona dnevno.

Čoveku su potrebni meseci ozbiljnog treninga da bi pripremio telo za jedan maraton od 42 kilometra. Većina ljudi ne bi mogla da istrči ni jedan bez priprema, a kamoli da sledećeg jutra ustane i ponovi isto. Kod pojedinih radnih linija pasa govorimo o sasvim drugom nivou metaboličke i fiziološke adaptacije.

Kada smo vlasnici tog haskija i ja počeli da razmišljamo o tome, postavilo se sasvim drugačije pitanje. Ako pas može da postane toliko fizički sposoban, zašto bismo očekivali da ćemo njegovo unutrašnje stanje rešiti tako što ćemo ga samo još više fizički umoriti?

To nam je svima bilo ozbiljan food for thought.

Možda cilj nije da psa umorimo.

Možda cilj treba da bude da ga naučimo da ne mora stalno da bude u pokretu.

Neuroplastičnost menja celu priču

Tu dolazimo do neuroplastičnosti. Mozak psa nije statičan organ koji se rodi završen i posle samo upravlja ostatkom tela. Nervni sistem se menja pod uticajem iskustva. Ono što se ponavlja postaje poznatije, lakše i efikasnije. Obrasci koji se često koriste postaju snažniji.

Ako svakoga dana stvaramo uzbuđenje, pas postaje sve bolji u uzbuđenju. Ako svaki izlazak iz stana znači intenzivnu aktivnost, nervni sistem uči da izlazak znači eksploziju. Ako svaki put kada je pas nemiran odgovorimo još većom količinom aktivnosti, onda ga nesvesno učimo da je aktivacija stanje koje stalno vodi ka još većoj aktivaciji.

Ali neuroplastičnost funkcioniše i u drugom smeru.

Pas može da nauči mir. Može da nauči da svaki zvuk nije signal za reakciju, da svaki pas na ulici nije događaj koji zahteva njegov odgovor, da povodac ne mora da znači početak intenzivne fizičke aktivnosti i da je sasvim normalno da deo dana provede u stanju odmora.

Za to su mu potrebni vreme, prostor i ponavljanje.

Pas se prilagođava svetu koji mu damo

Haski sa 23. sprata nije prestao da bude haski. Nije izgubio svoju genetiku, poreklo ni fizičke predispozicije. Ali njegova genetika nije bila presuda koja kaže da može da bude srećan samo tamo gde ima sneg i otvoren prostor.

Pas ima ogromnu sposobnost prilagođavanja sredini u kojoj živi. Upravo zato danas može da živi sa čovekom u gotovo svakom delu sveta. Može da nauči ritam grada, zvuke lifta, saobraćaj, hodnike, komšije, vreme izlazaka i čitav skup pravila koja nemaju gotovo nikakve veze sa životom njegovih predaka.

To ne znači da treba ignorisati njegove biološke potrebe. Naprotiv. Ali znači da moramo da razlikujemo potrebe psa od naših ideja o tome šta određena rasa navodno mora da radi.

Stan i dvorište su samo prostor

Zbog toga mi je rasprava o tome da li pas treba da živi u stanu ili u dvorištu sve manje interesantna. Dvorište samo po sebi nije kvalitet života. To je samo prostor.

Pas može imati ogromno dvorište i svakoga dana gledati istu ogradu, isto drvo i istu kapiju. Može imati mnogo kvadratnih metara, a vrlo malo stvarnog života.

Drugi pas može živeti na 23. spratu i imati bogat, stabilan i smislen život sa svojim ljudima. Može imati dovoljno kretanja, istraživanja, kontakta, odmora, njuškanja, učenja i sigurnosti. Kvadratura sama po sebi ne govori ništa o kvalitetu njegovog života.

Pravo pitanje nije koliko prostora pas ima.

Pravo pitanje je šta njegov nervni sistem u tom prostoru svakodnevno doživljava i uči.

Genetika nije komanda

Isto važi i za genetiku. To što haski nosi predispozicije za izdržljivost ne znači da svakoga dana moramo da pravimo okolnosti u kojima će te predispozicije biti maksimalno aktivirane. To što terijer ima lovačke sklonosti ne znači da je naša obaveza da svakodnevno proizvodimo lovački kontekst. To što ovčarski pas ima određene urođene obrasce ne znači da ih moramo stalno podsticati.

Jedan od naših zadataka u savremenom životu sa psima jeste upravo da napravimo uslove u kojima određene genetske predispozicije ne moraju stalno da budu uključene, dok su osnovne potrebe psa i dalje zadovoljene.

To je mnogo zreliji odnos prema genetici od jednostavne ideje da svaka rasa mora svakoga dana da „radi ono za šta je stvorena“.

Srećan život

Najvažnija stvar koju su vlasnici tog haskija naučili nije bila kako da ga više šetaju, kako da ga više zabave ili kako da ga fizički iscrpe. Naučili su da razumeju psa kojeg imaju ispred sebe. Naučili su da razlikuju potrebu od navike, genetiku od sudbine i fizičku izdržljivost od emocionalne stabilnosti.

Zahvaljujući našem radu, razumevanju koje su razvili i priručniku koji im je pomogao da svakodnevno primene ono što su učili, pitanje predaje psa azilu više nikada nije bilo tema.

Danas, sedam godina kasnije, taj isti haski i dalje živi svoj fantastičan život na Floridi, sa svojim vlasnicima, na 23. spratu.

Nije mu bio potreban novi dom.

Njegovim ljudima je bilo potrebno novo razumevanje.

Priroda mu je dala gene, život mu je dao Majami

Možda je upravo tu suština cele priče. Priroda je psu dala gene. Život mu je dao okruženje koje se često veoma razlikuje od sveta njegovih predaka. Između ta dva nalazi se njegova ogromna sposobnost prilagođavanja.

Neuroplastičnost.

Naš zadatak nije da svakoga dana dokazujemo psu šta bi trebalo da bude na osnovu njegove rase. Naš zadatak je da mu damo vreme, prostor, sigurnost i iskustvo da nauči kako da živi tamo gde jeste.

Haski sa 23. sprata nikada nije morao da ode na Aljasku da bi imao dobar život.

Morao je samo da dobije priliku da se prilagodi Majamiju, a njegovi ljudi da dobiju priliku da konačno razumeju

Ne propustite besplatan priručnik  koji će vam pomoći da uredite svoj odnos sa psom. njega.

Piše: Saša Riess