Ima govora koji se pamte po rečenicama. Ima govora koji se pamte po tišini posle njih. Danas se pamti oboje. Rekao bi nešto, ali reč stoji u grlu, ne možeš je ni progutati ni izgovoriti. Niko nije morao da objašnjava zašto mu se steže grlo. Dovoljno je bilo čuti Darka, koji se nije obraćao narodu, već se opraštao od roditelja.
Darko se poslednji put obratio čoveku koga je zvao ocem, a koga je deo sveta zvao komandantom. I baš zato su njegove reči pogodile sve prisutne, jer nisu bile napisane za televiziju. Bile su izgovorene kao da otac još uvek sluša.
„Napravili su veštačke sudove za naše junake, kako bi pretvorili branioce u zločince, a izdajnike u heroje“.
Ta rečenica nije samo optužba. To je bol jedne porodice koja decenijama živi u raskoraku između krvi i presude, između sećanja i istorije.
A onda je usledilo ono što je rasplakalo i one koji su došli tvrdih lica:
„Hvala vam, braćo, što ste došli da presudite da li je moj otac heroj ili zločinac“!
U tom trenutku masa nije bila publika.
Postala je svedok.
Neko je šaptao, neko vikao „heroj“. Neko je ćutao. Neko je plakao, a nije ni znao zašto baš tad. Jer emocija koju su mnogi danas osetili nije bila jednostavna. Bila je mešavina ponosa, inata, milosti i onog starog srpskog straha: da će ga i mrtvog i dalje proganjati.
Još nismo ni obrisali suze, Darko je izgovorio: otac izlazi pred Lazara i pred Miloša, i dodao „pogledaj sa čime izlaziš“. Njemu se glas slomio. A slomio se i prostor. Jer to više nije bilo o generalu. To je bilo o ocu koga sin šalje pred predke, kao da mu predaje izveštaj o životu: evo šta si ostavio iza sebe. Evo ko te ispraća. Evo šta su od tebe napravili. Evo šta nisu uspeli da ti oduzmu.
„Putuj, oče. Putuj, komandante. Nama ostaje da se ponosimo tobom i da nikada ne izneverimo ono čemu si dao ceo svoj život i svoju porodicu“!
Zato su danas suze bile čudne. Nisu bile iste kod svih. Neko je plakao za čovekom. Neko za vremenom. Neko za porodicom kojoj je rat ušao u kuću i više nije izašao. Neko zato što je u tom glasu prepoznao svakog sina koji mora da brani ime svoga oca pred svetom koji je već doneo presudu.
Ovo nije tekst koji će pomiriti istoriju.
Istorija se ovde ne miri. Nema pomirenja sa neprijateljem.
Ovo je tekst o trenutku kad se pred grobom i narodom sretnu dve pravde: veštačka i narodna. Kad jedan čovek, glasom koji puca, zatraži od naroda da izgovori ono što institucije nikad neće izgovoriti.
Plači, Srbine.
Ne zato što je sve jasno.
Nego zato što je danas, makar na čas, bilo jasno nešto drugo:
da sećanje nije hladno, da oproštaj nije protokol i da ima reči od kojih čoveku drhti grlo i kad se ne slaže ni sa kim. Heroja smo ispratili, ali ostaje pitanje, šta ćemo uraditi sa sećanjem kad se kamere ugase i kad ostane samo tišina u kojoj se još čuje:
„Putuj, oče“!
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
