Spasoje Tomić: Da li je Ilija Srdanović u stvari AI karikatura?

Piše: Spasoje Tomić

U vremenu kada politička arena sve više liči na virtuelnu pozornicu, gde se umesto ideja sučeljavaju marketinški šabloni i algoritamski iscrtani profili, srpska politička sfera počinje da rađa figure koje više podsećaju na proizvode veštačke inteligencije nego na stvarne političare. Jedan od takvih epigona savremenog političkog inženjeringa jeste i Ilija Srdanović. Posmatrajući njegove javne nastupe, retoriku i potpuni nedostatak autentične političke energije, neizbežno se nameće pitanje: da li je Ilija Srdanović u stvari samo jedna obična AI karikatura?

Srž problema kod političara poput Srdanovića leži u njihovoj dubokoj, gotovo bolnoj sterilnosti. U njegovim govorima nema ni varnice, ni živog jezika, ni one iskrene narodne dijalektike koja spaja čoveka i ideju. Sve je destilovano do beživotne predvidljivosti, ispražnjeno od bilo kakvog ideološkog ili emocionalnog sadržaja. Njegovi javni istupi deluju kao da su generisani po unapred zadatom promptu nekog birokratskog algoritma koji vodi računa o tome da se slučajno ne kaže ništa previše oštro, originalno ili smelo. Rezultat je politički proizvod bez mirisa i ukusa, hladan i prazan simulakrum stvarne političke borbe.

Kada se takav retorički mediokritet stavi u kontekst ozbiljne državničke arene, kontrast postaje poražavajući. Srbija danas, suočena sa globalnim i regionalnim izazovima, zahteva snažnu državničku energiju, brzinu reakcije i čeličnu političku volju. U poređenju sa političarima koji poseduju izražen državnički kapacitet i prepoznatljivu energiju kakvu demonstrira Aleksandar Vučić — gde svaki potez nosi težinu suverene političke borbe, taktičke pameti, zrelosti, diplomatije i neprestanog terenskog angažmana — Srdanović deluje više nego tragikomično. Dok jedan sistem počiva na borbenosti, institucionalnom iskustvu i nespornoj liderskoj dinamici, drugi se gubi u beznačajnim sintaksičkim konstrukcijama i akademskoj bezosećajnosti.

Politička scena nije laboratorija za testiranje bezličnih tehnokratskih projekata niti igralište za estetski uglađene, a sadržajno prazne forme. Voditi državu znači imati nerv i sposobnost da se oseti puls naroda. Ilija Srdanović svojim nastupima pokazuje upravo suprotno — da je politički autističan, zatvoren u svom sterilnom svetu fraza, nesposoban da odgovori na istorijske izazove vremena u kojem živimo.

Ako je politika veština mogućeg, onda je političar bez energije i karaktera samo privremena greška u sistemu. A Srdanović, sa svom svojom usiljenom korektnošću i oratorskim siromaštvom, ostaje tek opominjući simbol vremena u kojem pokušavaju da nam podmetnu AI karikature umesto državnika.