Sima Pandurović: Pesnik koji je obogatio srpsku književnu tradiciju

Sima Pandurović, jedan od najistaknutijih predstavnika srpske savremene književne misli, preminuo je na danasnji dan, 27. avgusta 1960. godine. Pesnik, mislilac i prevodilac ostavio je delo koje je domaćoj književnosti donelo evropsku širinu, misaonu produbljenost i jedinstven pogled na ljudsko postojanje.

Rođen je u Beogradu, gde je završio Filozofski fakultet, a potom je kao gimnazijski profesor predavao u Valjevu i rodnom gradu. Bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih časopisa, među kojima je „Misao“ zauzimala posebno mesto kao njegov najličniji i najtrajniji urednički poduhvat.

Prvom zbirkom „Posmrtne počasti“ snažno je uzburkao tadašnju književnu javnost. Kritičari su burno reagovali na zgusnut i beskompromisan pesimizam njegovih stihova, koji je delovao gotovo izazivački. U središtu te poezije nalazili su se svest o prolaznosti, smrt kao jedina izvesnost i čovekovo postojanje na nejasnoj granici između sna i realnosti.

Prepoznatljivu notu razočaranosti sačuvao je i u zbirkama „Dani i noći“, „Okovani slogovi“, „Stihovi“ i „Pesme“, ali joj je vremenom podario složeniji, misaoniji i gotovo filozofski izraz.

Nasuprot unutrašnjoj tami koja je obeležila veliki deo njegovog pesništva, Pandurović je stvarao i rodoljubive stihove. Oni nisu počivali na svečanim parolama i praznoj deklamaciji, već na dubokom, ličnom osećanju pripadnosti zemlji i jeziku.

Njegov stvaralački domet nije bio ograničen na poeziju. Prevodio je sa francuskog i engleskog, a posebno mesto u tom delu njegovog rada pripada Šekspirovim delima, preko kojih je povezivao dve velike književne tradicije. Eseji „Razgovor o književnosti“ i „Ogledi iz estetike“ otkrivaju autora koji je umetnost podjednako nadahnuto stvarao i temeljno promišljao.

Šezdeset šest godina nakon smrti, Sima Pandurović zauzima važno mesto u srpskoj književnosti, a snaga njegovih stihova i danas odoleva vremenu.