Jsmina Dragutinović: Za budalu zakon nije prepreka

Posle svake tragedije ponavljamo istu rečenicu: „U ovoj zemlji nema zakona.“

Ima zakona. Ima ih mnogo. Postoje propisi, zabrane, kazne, pravilnici, saobraćajni znaci i jasno određena pravila. Ne smete da vozite bez dozvole. Ne smete pijani da sednete za volan. Ne smete da divljate ulicama. Ne smete tuđi život da pretvorite u ulog sopstvene bahatosti.

Sve je to već zabranjeno.

Problem je što za određenu vrstu ljudi zabrana nema nikakvo značenje.

Budala ne pita šta zakon kaže. Ona ne razmišlja o posledicama, ne plaši se kazne i ne vidi druge ljude kao ljudska bića. Za nju su ulica, automobil i tuđi životi samo pozornica na kojoj dokazuje svoju navodnu hrabrost. Ona seda za volan bez dozvole jer veruje da je sposobnija od svih. Vozi pijana jer misli da baš njoj ništa neće dogoditi. Pritisne gas jer joj se može, sve dok se jednoga dana više ne može vratiti ono što je uništila.

Tada je kasno.

Kasno je za dete. Kasno je za majku. Kasno je za porodicu kojoj se život u jednom trenutku pretvorio u doživotnu bol. Kasno je i za sve naknadne rasprave u kojima ćemo se nekoliko dana pitati ko je kriv, tražiti strože kazne i pisati da „sistem ne postoji“. Posle toga ćemo preći na sledeću vest, dok će porodica ostati da živi sa onim što joj je neko oduzeo.

Naravno da država mora da primenjuje zakon. Kazna koja postoji samo na papiru nije dovoljna. Kontrola mora da bude stvarna, postupci brzi, a sankcije izvesne. Onaj ko vozi bez dozvole ne sme godinama nesmetano da se ponaša kao da mu pripadaju i put i tuđi životi. Društvo koje okreće glavu pred takvim ponašanjem postaje njegov saučesnik.

Ali nemojmo se zavaravati da će još jedan član zakona sam po sebi stvoriti savest tamo gde je nema.

Nijedan zakon ne može fizički da spreči čoveka da uzme ključeve automobila ako je odlučio da ne poštuje ništa. Nijedna kazna, ma koliko stroga, ne može unapred da probudi odgovornost u nekome ko sebe smatra važnijim od svih oko sebe. Zakon može da kazni, udalji i zaštiti društvo od ponavljanja dela. Ali zakon ne može budalu da nauči da bude čovek ako je ona rešila da to ne bude.

Ovo nije samo problem Srbije. Slične tragedije događaju se širom sveta. Danas ih, zahvaljujući portalima i društvenim mrežama, vidimo više i brže nego ranije. Zbog toga nam se ponekad čini da je bezumlje nastalo juče i da postoji samo kod nas. Nije. Bahatost nema nacionalnost, a ljudska glupost ne priznaje granice.

To, međutim, ne sme da nam bude uteha niti opravdanje.

Rečenica „dešava se svuda“ ne vraća ničiji život. Ona samo potvrđuje da nijedno društvo nije pronašlo zakon koji može potpuno da zaštiti nevine od čoveka bez odgovornosti, samokontrole i savesti. Zato su nam, pored zakona, potrebni dosledna primena, nulta tolerancija prema vožnji bez dozvole i pod dejstvom alkohola, ali i promena odnosa prema bahatosti koju prečesto nazivamo mangupstvom.

Nije mangup onaj ko vozi bez dozvole. Nije hrabar onaj ko pijan sedne za volan. Nije sposoban onaj ko velikom brzinom ugrožava pešake. To nije snalažljivost, sloboda niti mladalačka ludost.

To je sebičnost koja ubija.

Zato posle ovakvih tragedija nije dovoljno reći da nema zakona. Zakon postoji. Pitanje je da li ga institucije dosledno sprovode, da li društvo prestaje da opravdava nasilničko ponašanje i da li će svako od nas odbiti da ćuti kada vidi nekoga ko se sprema da ugrozi druge.

Automobil u rukama odgovornog čoveka jeste prevozno sredstvo. U rukama bahate budale postaje oružje.

Žrtve te budale nisu statistika, naslov ni prolazna vest. To su ljudi koji su samo želeli da bezbedno hodaju trotoarom.

Piše:  mr Jasmina Dragutinović