Budilnik zvoni pre svitanja. Ustajem, jer moj posao neće uraditi niko drugi. Čekaju me računi, obaveze i jučerašnji problemi. Imam privatan posao. Poslednji odlazim kući, a prvi razmišljam hoće li biti dovoljno za sve. Osećam odgovornost prema porodici, ljudima koji računaju na mene i sopstvenom životu. Važno mi je šta sam stvorio, kome sam pomogao i šta će ostati iza mene. Dom, posao, nekome pružena prilika. Zato ustajem i kada sam umoran.
I onda čujem: „Vučić je kriv.“
Za ideju koja je ostala u fioci? Za biografiju koju nismo poslali, jer smo unapred odlučili da se posao dobija samo preko veze?
Završio si fakultet. Svaka čast. Ali diploma nije kraj borbe. Koliko si firmi pozvao? Jesi li pokušao ponovo posle odbijanja? Ako nisi poslao nijedan CV, kako znaš da su ti sva vrata zatvorena?
Ne govorim o čoveku koji pokušava, a ne uspeva. Takvom pružam ruku. Govorim o navici da odustanemo pre pokušaja, pa za svoju odluku pronađemo tuđe ime.
Kažeš: „Otišao sam jer u Srbiji nisam mogao da uspem.“ A kako si znao da ćeš uspeti u inostranstvu? Ko ti je garantovao bolji život? Ako si ovde digao ruke, zašto si tamo spreman da počneš od nule?
Tamo ustaješ pre svitanja, radiš do mraka, prihvataš prekovremene sate. Za druženje nemaš vremena, za porodicu nemaš snage. Decu gledaš preko ekrana, a skoro svakog vikenda putuješ u Srbiju da nakratko budeš deo života koji ti nedostaje. Petkom krećeš umoran, nedeljom se vraćaš još umorniji. U ponedeljak ponovo budilnik.
Crnčiš za bolji život, a život odlažeš. Za odmor, praznike, povratak. Plata jeste važna, ali i prazna stolica za porodičnim stolom ima svoju cenu.
Pa pitam: jesmo li Srbiji pružili istu šansu koju smo pružili tuđini? Jesmo li pokušali sa toliko upornosti i spremnosti da krenemo ispočetka?
Ja Srbiju ne otpisujem. Verujem u ljude koji ovde stvaraju, otvaraju radionice, prodavnice i firme. Znam koliko hrabrosti stane u jutarnje podizanje roletne.
Nismo svi krenuli sa istog mesta. I vredan čovek može da izgubi. Ali bez pokušaja svoju šansu nisam proverio. Kad pogrešim, preispitam odluke. Kad nešto ne znam, učim. Kad padnem, tražim način da ustanem.
Sutra ponovo ustajem rano. Čeka me ono što danas nisam završio.
A Vučić? Ne može umesto mene.
Piše: mr Jasmina Dragutinović za Vesti Online
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
