Jasmina Dragutinović: Korupcija je loša samo kad ja ne učestvujem u njoj – teorija političkog revanšizma

U Srbiji se već godinama ponavlja ista politička formula: institucije navodno ne postoje sve dok njima ne upravljaju „naši ljudi“. Tužilaštvo nije nezavisno ako ne podiže optužnice koje opozicija unapred napiše. Sud nije slobodan ako presuda ne odgovara političkim očekivanjima. Izbori nisu demokratski kada rezultat nije po volji onih koji su izgubili. A borba protiv korupcije, izgleda, nije prava borba protiv korupcije ukoliko se ne završi smenom vlasti i dolaskom samoproglašene moralne elite.

Otuda i opravdano pitanje: ko će kontrolisati one koji žele da kontrolišu sve druge?

Ko bira članove navodno nezavisnih tela, posebne tužioce i komisije za lustraciju? Kome oni odgovaraju? Ko ih smenjuje ako prekorače ovlašćenja? I kako se sprečava da aparat, formiran pod zastavom pravde, već sutra postane instrument političke osvete?

To nisu pitanja kojima se izbegava borba protiv korupcije. Naprotiv, to su pitanja bez kojih ozbiljna borba protiv korupcije nije moguća.

Najopasnija je ona „pravda“ koja počiva na pretpostavci da su jedni unapred krivi, a drugi unapred moralno besprekorni. Takav sistem ne stvara vladavinu prava, već vladavinu političkih komesara. Danas bi oni proveravali funkcionere vlasti, sutra novinare, prekosutra privrednike, profesore i svakoga ko nije pokazao dovoljnu političku podobnost.

Lustracija bez preciznih kriterijuma, individualne odgovornosti, prava na odbranu i sudske kontrole nije pravni mehanizam. To je politička čistka sa administrativnim pečatom.

Tužilaštvo bez nadzora, jasnih nadležnosti i odgovornosti nije nezavisno — ono je samo nedodirljivo. Nezavisnost ne znači odsustvo kontrole. Ona znači zaštitu od političkih naredbi, ali istovremeno i obavezu da se odluke donose na osnovu zakona, dokaza i propisane procedure. Zato kontrolore moraju ograničavati Ustav, zakon, vremenski ograničeni mandati, transparentan postupak izbora, obrazložene odluke, mogućnost žalbe i javnost rada.

Nijedan pojedinac i nijedna institucija ne smeju dobiti blanko ovlašćenje da određuju ko je dostojan da učestvuje u političkom i javnom životu Srbije.

Upravo se u tome vidi razlika između odgovorne državne politike i revolucionarnog zanosa. Politika predsednika Aleksandra Vučića počiva na ideji državnog kontinuiteta, političke stabilnosti i odgovornosti koja se utvrđuje kroz institucije. Vlast se dobija na izborima i na izborima se gubi. Krivica se dokazuje pred nadležnim organima, a ne na konferencijama za novinare, društvenim mrežama ili u partijskim saopštenjima.

Podrška takvom pristupu ne znači da se bilo kome daje imunitet. Naprotiv: svaki funkcioner za kojeg postoje dokazi mora da odgovara, bez obzira na stranačku pripadnost i položaj. Ali između odgovornosti zasnovane na dokazima i političkog progona postoji granica koju demokratsko društvo ne sme da pređe.

Srbija je već dovoljno puta gledala kako se velike reči o pravdi pretvaraju u kadrovske čistke, selektivne istrage i podelu na podobne i nepodobne. Građanima nije potreban novi revolucionarni sud, samo ovoga puta upakovan u modernu antikorupcijsku terminologiju. Potrebne su im institucije koje će trajati duže od jedne vlasti i važiti jednako za sve.

Zato svaki predlog o „oslobađanju institucija“ mora biti praćen konkretnim odgovorima: ko predlaže njihove rukovodioce, ko ih bira, koliko traju mandati, pod kojim uslovima mogu biti razrešeni, ko kontroliše njihov rad i kakvu zaštitu ima građanin protiv njihove samovolje?

Ako tih odgovora nema, onda nije reč o reformi institucija. Reč je o planu za njihovo preuzimanje.

Aleksandar Vučić i politika koju predstavlja mogu se kritikovati, kao što se kritikuje svaka vlast. Ali kritika mora biti zasnovana na činjenicama, a politička alternativa na programu. Ideja da je dovoljno proglasiti sebe „slobodnim“, „stručnim“ ili „nezavisnim“ pa dobiti pravo na neograničenu moć nije demokratija. To je samo nova verzija stare autoritarnosti.

U osnovi takvog pristupa krije se jednostavna, ali opasna teorija: korupcija je loša samo kada ja ne učestvujem u raspodeli moći. Kada institucije kontroliše politički protivnik, one su „zarobljene“. Kada ih preuzmu naši kadrovi, onda su „oslobođene“.

Srbija ne sme da bira između korupcije i revanšizma. Mora da bira zakon, stabilnost i institucije koje ne pripadaju ni vlasti ni opoziciji, već državi i građanima.

Zato je odgovorna politika ona koja ne obećava osvetu, nego red; ne političke spiskove, nego individualnu odgovornost; ne rušenje države, nego njeno jačanje. U vremenu velikih spoljašnjih i unutrašnjih pritisaka, upravo je takva politika — politika stabilnosti, razvoja i očuvanja državnog autoriteta koju zastupa predsednik Aleksandar Vučić — sigurniji put za Srbiju od eksperimenta u kojem bi samozvani kontrolori bili oslobođeni svake kontrole.

Piše: mr Jasmina Dragutinović