Odem u nedelju u crkvu i, posle dužeg vremena, sednem posle liturgije na čašicu razgovora u parohijskom domu. Prota, stariji čovek već godinama u penziji, počne da priča o komunistima. Komunisti su nam krivi za sve, oni su nas uništili i oni nas uništavaju. Komunisti, pa komunisti.
Vozim se kolima i vidim grafit „smrt komuni“. To je bila ljotićevska deviza četrdesetih godina prošlog veka. Otkud se pojavljuje sada, kada ljotićevci odavno ne postoje? Uostalom, ni komunisti više ne postoje. Više od trideset godina. Osim u nekoj teškoj margini, daleko od bilo kakvog političkog ili ikakvog drugog uticaja. Razumem protu. On je, s obzirom na godine, sigurno imao težak život za vreme SFRJ, kada je vera u Srba proganjana s manjim ili većim žarom i intenzitetom. To je trauma i animozitet koji je ostao iz nekih sada, ipak, davnih vremena.
Ne razumem mlade desničare – ne ide, valjda osamdesetogodišnjak koji je živeo u komunizmu da žvrlja po zidovima. Uprkos tome što su mladi, i oni su očigledno zarobljeni u nekim davnim vremenima obuzeti nekom nostalgijom. Tuđom nostalgijom. Zar je moguće da su im u današnjim vremenima i u današnjim okolnostima najveći problem odavno izumrli komunisti?
Neka se bori ko protiv koga hoće, nemam problem s tim. Uostalom, ni za Don Kihota niko ne bi čuo da se nije borio protiv vetrenjača. Ali ovde je problem nešto drugo – pogrešna identifikacija protivnika, da ne kažem neprijatelja. A ako se protivnik pogrešno identifikuje, onda se protiv njega ne može ni boriti. Makar ne kako treba. Komunisti, pokazalo se, iako su vatreno progonili hrišćanstvo, nisu najveći neprijatelji hrišćanstva. Ne samo zato što više praktično ne postoje. Pogledajte samo rezultat u Evropi. Na istoku kontinenta, gde je komunizam suvereno vladao 45 godina čvrstom rukom i, najčešće, ognjem i mačem progonio hrišćanstvo, vera u Hrista (bez obzira na konfesiju) se po padu režima vratila. Često i snažnija nego što je bila.
Sa druge strane, na liberalnom Zapadu hrišćanstvo je praktično uništeno. Opet, bez obzira na konfesiju. Staljin jeste eksplozivom (na jedvite jade) srušio Crkvu Hrista Spasitelja, ali ju je ruski narod obnovio i ponovo svečano osveštao avgusta 2000. godine. Katedralu Svetog Pavla u Londonu, na sreću, niko nije rušio, ali joj je, nažalost, učinio nešto još gore – pre nedelju dana potpisan je četvorogodišnji ugovor sa jednim londonskim noćnim klubom koji predviđa organizovanje koncerata i žurki u ovoj svetinji. Prva žurka zakazana je za 29. oktobar.
Ovo nije prvi, a izvesno je ni poslednji ovakav slučaj. U Kenterberijskoj katedrali, najvažnijem verskom objektu u Velikoj Britaniji i sedištu poglavara Anglikanske crkve, pre dve godine održan je rejv. Stotine crkava u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Nemačkoj je srušeno ili konvertovano u barove, butike i slično.
Komunisti, iako su bili antihrišćani, preuzeli su najveći deo izvorno hrišćanskih vrednosti poput solidarnosti, zajedništva (kolektivizma) i vere u nešto što nadilazi sam život pojedinca, vere u nešto za šta se vredi žrtvovati. Sa tako usađenim vrednostima, lako je bilo vratiti se izvorištu.
Sa druge strane, zapadnjački liberalizam ljudima je usađivao veru isključivo u sebe i sebičluk (individualizam). Zapadnjacima je cilj života postala penzija, a ne nešto više od samog života. U tom ključu i danas treba razlučivati ko je istinski neprijatelj naroda, države, Crkve, pa i duše.
Kažu da su ovi današnji autošovinisti „deca komunizma“. Ni to nije tačno. Istoričar Miloš Ković, na primer, jedan je od najvećih boraca za kosovski i hrišćanski zavet među Srbima, iako mu je otac Obrad bio vatreni komunista. Isto tako, Milan St. Protić je izdanak antikomunističke porodice koji neprekidno kidiše na našu Crkvu i državu, čovek koji veruje da nam na vlast treba dovesti kolonijalnog upravitelja. Samo par primera da navedem i da izbegnem pominjanje „prestolonaslednika“ Filipa.
Zašto je ova pogrešna identifikacija protivnika ovako važna? Zato što jedan ne mali broj naših hrišćana, nacionalista, desničara srlja u pogrešnom pravcu zaveden potpuno lažnim premisama. Mrzeli su „komunistu“ Slobodana Miloševića, a voleli „četnika“ Vuka Draškovića. Zbog toga su bili spremni da prave kompromis i savez sa građanistima, sa liberalima.
Danas mrze „izdajnika“ Aleksandra Vučića i spremni su da prave savez, opet, sa građanistima i to iako su ih pre samo 25 godina namagarčili kao retko ko, retko koga, retko kad i retko gde. Ne samo da prave savez – moram da se ispravim – nego da budu topovsko meso u liberalnoj i antinacionalnoj revoluciji. Kažu da pametan uči na tuđim greškama, glup na svojim, a budala ni na svojim.
Onaj ko po zidu piše „smrt komuni“, a maršira u istom stroju s liberalima, je počinio ubistvo ne nekakve fiktivne komune, nego zdravog razuma.
I tako je nastala „autentična desnica“ koja je po svemu više „autistična desnica“.
Piše: Filip Rodić
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
