Želela sam da napišem neki sveobuhvatni tekst, da sumiram, da poslednji put (valjda sama sebi) objasnim trenutak u kojem smo se našli. No kao i u celoj našoj zemlji danas, i u meni neka čudna tišina. Urednica čeka od prekjuče, nemam snage da pišem, još manje da joj javim da sam odustala. Prijateljica deli na mreži „O klasje moje“ i ponovo se podsećam da posle tih reči možda niko ne mora nikad više ništa da napiše.
Kada su mladi ljudi, mahom generacije otpisane od većine svojih učitelja i stručnjaka kao nesposobne, apolitične i neempatične, novembra 2024. rešile da izraze svoje mišljenje o društvu, svi smo postali radoznali.
Kada su ubrzo poznati paterni spoljašnjih uticaja i unutrašnjih destabilizujućih struktura počeli da postaju očiti, deo nas je počeo da se pita, javno, o tome šta se dešava. Da izražavamo sumnje, u početku blage i dobronamerne. Neverovatnom brzinom naišli smo na neviđenu osudu, često od onih koji su karijere izgradili na teorijama zavere o dubokim državama i stranom uticaju.
Kada su smislili izraz „ćaci“, a potom „ćacad“, svakome kome mozak do tog trenutka nije potpao pod masovnu psihozu postalo je jasno o čemu je reč. Samo je sad bilo još gore nego pre – nije se više radilo samo o uvredi kojom se privilegovani slojevi ovog naroda ponosno podsmevaju onima na čijem radu i znoju leži njihov ležeran život, već je ta etiketa postala neverovatno jak mehanizam zastrašivanja i – možda i važnije – ućutkivanja.
Poenta dvogodišnjeg maltretiranja nije bila samo da neko istrese svoj stres i frustracije na vama – poenta je bila da vas dovoljno osrami, da vas ponizi, da vas osami i načini ekscentrikom i/ili plaćenikom, da pred javnošću dovede u pitanje vaše poštenje i vašu čast, i ukine vašu slobodu. Slobodu da mislite, da govorite, da se ne slažete, da podržavate onoga koga želite ili da ne podržavate nikoga.
Za svaki put kada mi je drug u autu od pedeset hiljada evra pričao o tome kako loše živi, glasam danas. Za svaki put kada mi je treća generacija ušuškanih umetnika pripovedala o nepotizmu, glasam danas. Za svaki put kada su mi zavidne bivše kolege koje bez mojih sveski ne bi završile faks (ako su ga uopšte završile) pisale o „filozofskom poštenju“, glasam danas. Za svaki put kada sam na mrežama ljudi za koje znam do detalja kako vode svoje privatne firme videla moralne lekcije o poštenom poslovanju, glasam danas.
Za svakog radnika kog su okarakterisali kao „ucenjenog“ i „jadnog“, glasam danas. Za svaki džip sa nalepljenom krvavom šakom, glasam danas. Za svakog čoveka koga su uspeli da slude i izlude iako ne pripada tom sloju umišljenih parazita, glasam danas. Za svakog lažnog nacionalistu kojem je vlast kriva što ne zna da veže pertle, glasam danas. Za svaku upaljenu sveću u crkvi nazvanoj fetišizmom, glasam danas. Za svaki ruski maligni uticaj i kinesko izrabljivanje, glasam danas.
Za svako „botuljo“, „ćaciko“, „jahaćemo te“, „šišaćemo te“, „uzećemo ti sve“, „kurv*tino“, „glupačo“, „prodana jadnice“, „profiterko“, „Putinova špijunčino“, „zapamtili smo te“, glasam danas. Za svako „ućuti“ – glasam danas. Ali neću ućutati posle glasanja, šta god da se desi. Nemojte ni vi.
Piše: Andrea Jovanović za Vesti Online
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
