Pre četrdeset godina dva su teksta potresla jugoslovensku javnost. Oba teksta se vezuju za ime akademika Vasilija Krestića (1932).
Tekst profesora Krestića „O genezi genocida nad Srbima u NDH — U periodu do Prvog svetskog rata“ pojavio se u „Književnim novinama“ 15. septembra 1986. godine. Iste godine, desetak dana kasnije (24. i 25. septembra), „Večernje novosti“ objavljuju delove nedovršenog Memoranduma SANU, u čijem pisanju je učestvovao i akademik Vasilije Krestić.
Osude Krestićevog teksta u „Književnim novinama“ započele su pre pojave Memoranduma. Četiri dana nakon objavljivanja teksta Krestić je napadnut u Drugom dnevniku RTS-a, posle čega je usledilo orkestrirano diskreditovanje i teksta i autora.
Što se tiče Memoranduma, komunistička vlast u Srbiji, na čelu sa Dragišom Pavlovićem, predsednikom Gradskog komiteta SK Beograda, i Ivanom Stambolićem, predsednikom Predsedništva SR Srbije, pokrenula je političku i medijsku kampanju protiv Memoranduma i njegovih autora, optužujući ih za srpski nacionalizam. Čak je Ivan Stambolić prilikom posete Univerzitetu u Beogradu krajem oktobra 1986. godine ocenio da bi se Memorandum mogao mnogo tačnije nazvati In memoriam za Srbiju, Jugoslaviju, socijalizam i samoupravljanje.
To će biti dovedeno do paroksizma humoreskom „Vojko i Savle“, objavljenoj u „Politici“ 18. januara 1987. godine protiv akademika Gojka Nikoliša, koji je na sednici SANU kazao da za njega kampanja protiv Memoranduma ima obeležje „pseudokulturne, morbidne klime”, poistovetivši je sa „stravičnim Staljinovim optužbama iz 1948” i nazvavši je „sramotnim poglavljem u istoriji Srbije” na osnovu koga će moći da se napiše „roman političke pornografije”. S druge strane, humoreska pozitivno govori o akademiku Pavlu Saviću, koji se ne samo ogradio, već i napao Memorandum.
O oba teksta, koje i danas prate kontroverze, profesor Vasilije Krestić je govorio za NIN.
Kako posle četiri decenije ocenjujete Memorandum? Šta taj dokument u osnovi zapravo predstavlja? Uzrok, simptom ili samo spis koji je naknadno instrumentalizovan i pretvoren u razlog raspada Jugoslavije?
Memorandum je podroban opis društvenopolitičkog, ekonomskog i kulturnog položaja u kojem su se u to vreme u okvirima Jugoslavije nalazili Srbi i Srbija. Taj opis zasmetao je onima koji nisu bili spremni da dozvole bilo kakve promene u korist Srbije i Srba. Zbog toga su se oni, ne birajući sredstva, i okomili na Memorandum.
U svakom slučaju, Memorandum nije zamišljen i napisan kao politički program. Stoga su neosnovane zamerke upućene mu zato što nema programa. Da ima program, piscima tog dokumenta s razlogom bi se moglo prebaciti da se upliću u politiku.
I danas postoje kontroverze oko njega. Neki srpski istoričari, kao što je Predrag Marković, oštro ga kritikuju kao amaterski dokument. Šta je, po Vašem mišljenju, razlog tome?
Predrag Marković je u kritici Memoranduma i njegovih autora objavljenoj u NIN-u ispoljio veliku dozu neozbiljnosti i naučne neodgovornosti. Sa olimpskih visina, kao nepogrešivi žrec, on s nipodaštavanjem govori o akademicima i Memorandumu. Izriče ocene bez pokrića. Pisci Memoranduma, po njemu, jesu komunisti, „Jugosloveni koji žale za centralizmom u Jugoslaviji“, koji su napisali kafanski i amaterski „dokument u duhu rankovićevskog jugoslovenstva“. Marković se služi neistinama, pa kaže da su Memorandum pisali akademici s jednom i po knjigom. Da je manje umišljen, pa i promišljen, takve neistine ne bi mogao da izrekne o jednom Pavlu Iviću, Dejanu Medakoviću, Radovanu Samardžiću, Mihailu Markoviću i drugim članovima komisije. Njegova hiperkritičnost nije zasnovana na grandioznom naučnom delu. Takvo delo on nema, ali kipti velikom hrabrošću i naučnom beskrupuloznošću.
Kao jednom od pisaca Memoranduma ne pada mi na pamet da se suprotstavljam bilo kojoj ozbiljnoj argumentovanoj kritici tog dokumenta, ali kada to čini jedan doktor istorijskih nauka, od njega se očekuje da poznaje i poštuje naučni metod, da iznosi proverene istorijske činjenice, da piše sina ira et studio, da bude lišen emocija, da nikoga ne vređa i ne nipodaštava. Marković se nije držao tih osnovnih pravila, pa zato i reagujem na njegove iskaze o Memorandumu i akademicima koji su ga napisali.
Može li se reći da ste Vi sa svojim kolegama 1986. godine pokušali da idejom recentralizacije spasete Jugoslaviju u trenutku kada su je druge nacionalne elite već otpisale? Ako jeste, nije li u tome najveći istorijski paradoks Memoranduma?
Po svojoj suštini Memorandum jeste antikomunistički i projugoslovenski dokument, ali to projugoslovensko opredeljenje nikakvih dodirnih veza nema s „duhom Rankovićevog jugoslovenstva“, kako ga ocenjuje Marković, i ma šta to značilo. Memorandum se zalagao za očuvanje Jugoslavije u kojoj bi Srbija u svemu imala ista prava i iste obaveze kao i sve ostale republike.
Vi ste više puta odbacivali tumačenje da je Memorandum bio program Miloševićeve politike i podsećali da ga je tadašnje srpsko komunističko rukovodstvo napalo. Kada određeni dokument jednom uđe u javnost, ko u većoj meri određuje njegovo političko značenje — njegovi autori, njegovi protivnici (kao svojevrsni koautori) ili potonji događaji?
I danas tvrdim da Memorandum nije bio program Miloševićeve politike. To je zlonamerna politička podvala, kavih je u vezi sa tim dokumentom bilo i još uvek ih ima. Takve su i one da je iza Memoranduma stajala ondašnja Služba državne bezbednosti, ili da je Komisija Akademije počela da radi na Memorandumu po želji Ivana Stambolića. Niko na mene kao jednog od pisaca Memoranduma nije uticao kako ću i o čemu ću pisati.
Kad jedan politički dokument kakav je Memorandum dospe u javnost, vreme je pokazalo, na njega, njegove namere i ciljeve, njegov značaj najmanje mogu da utiču autori.
TANJUG / Tanja Valić
Šta je Memorandum bio više: nacionalni ili demokratski dokument? Da li je Jugoslavija propala zbog nerešenog nacionalnog pitanja ili zato što nije imala demokratski mehanizam kojim bi to pitanje rešavala?
Jugoslavija je propala zato što je kao država iz više razloga dotrajala, što mnogima koji su u njoj živeli nije bila potrebna, što je odigrala svoju ulogu. Bilo je jasno da jugoslovenska ideja i jugoslovenstvo nemaju više nikakvog značaja i da su nadvladale nacionalne ideje. Iskrivljena, zlonamerna i demonizovana slika o Memorandumu poslužila je onima koji je više nisu hteli i želeli samo kao povod za razbijanje države.
Mnogo napadan kao velikosrpski program, kao dokument koji je doprineo raspadu Jugoslavije, koji je izazvao krvoproliće, u završnim spisima Haškog tribunala Memorandum nije dobio mesta u presudi. Nije li to najbolji odgovor onima koji su ga bezočno napadali?
Da se podsetimo i teksta „O genezi genocida nad Srbima u NDH — U periodu do Prvog svetskog rata“. Kada prestaje legitimna istorijska genealogija ideje genocida, a kada počinje opasnost da sklonost ka genocidu – koji se dogodio u NDH 1941. godine – retroaktivno učitamo Hrvatima iz XIX veka?
Kad je reč o hrvatskoj ideologiji genocida, treba znati da ona ima duboke istorijske korene. Ona nije nastala u jednom trenutku, nego je nastajala tokom dužeg istorijskog razdoblja. Njeni uzroci su višeznačni i raznovrsni. U osnovi svega nalazi se ideja o stvaranju velike, etnički čiste i verski što više rimokatoličke hrvatske države. Sve što je bila smetnja stvaranju te i takve hrvatske države trebalo je ukloniti, ako ne milom, onda silom. Glavna smetnja ostvarivanju te velikohrvatske ideje bili su Srbi. Stoga su oni bili na udaru svih hrvatskih političara koji su se zalagali za ostvarivanje hrvatskog državnog i istorijskog prava, tj. velike i etnički čiste hrvatske države. Ogromna većina najistaknutijih hrvatskih političara, s retkim izuzecima, zasnivala je politiku na tzv. hrvatskom državnom i istorijskom pravu. Hrvatska genocidna ideologija bila je potpuno definisana u okvirima Austrougarske, do 1914. godine. Bilo je samo pitanje kada će ona biti izvedena. Prema tome, ako događaje iz 1941. godine učitamo i ljudima iz XIX veka, nećemo pogrešiti.
Da li su mržnja i njen razvoj tokom istorije bili dovoljni da opravdaju genocid? Recimo, da li bi ta mržnja imala isti efekat da je ostao na snazi 25. mart? Da li bi ta ideološka mržnja ikada mogla da postane hrvatska državna politika?
Mržnja Hrvata prema Srbima kao prema „nakotu vere pravoslavne“ usađivana je na sve moguće načine tokom više vekova. Nju nije bilo moguće iskoreniti bilo kakvim i bilo kojim ustupcima. Ideološka mržnja je u dužem vremenskom periodu „postala hrvatska državna politika“.
Kakvo raspoloženje je vladalo prema Srbima kod Hrvata koji su sledili politiku tzv. hrvatskog državnog i istorijskog prava, savršeno pokazuje „Politička povijest hrvatskoga naroda“ dr Pere Gavranića, koja je objavljena 1895. godine. U njoj je napisano da „danas zacielo nema nigde u Evropi među raznojezičnim narodima veće mržnje, nego što ovdje u nas obstoji između istojezičnim Hrvatima i Srbima. Ta je mržnja doduše nezgodna, ali je vrlo razumljiva. Težnja hrvatska i težnja srpska ne bori se doduše oružjem u ruci, jer takve nam borbe ne bi dozvolili naši sadašnji gospodari, ali za to borba itekako obstoji, i to podmukla, gadna borba jedne eksistencije protiv druge, jednog pojedinca protiv drugoga. Da bi mi Hrvati imali svoju nezavisnu državicu kao Srbi, i da se ne bi trebali ni od koga bojati, buknuo bi za cielo rat između Hrvata i Srba, i taj bi svakako bio najpopularniji.“ Vreme i događaji koji su se u međuvremeu zbili pokazali su da je Gavranić bio u pravu.
Postoje prvorazredni dokazi o tome da su u vreme aneksione krize 1908. i 1909. postojali ozbiljni planovi o tome da treba pobiti 700.000 Srba. Poznati hrvatski političar i profesor Zagrebačkog sveučilišta, dr Isidor Kršnjavi, u svojim memoarima je napisao: „Bilo je jedno vrijeme, kada se je pisalo da treba sve Srbe sjekirom utući. Ova misao imade nešto za sebe, i to nešto vrlo važno; ona naime, izriče otvoreno i dosljedno jedini način, kojim bi se dala provesti hrvatska misao.“
Na koji način izbeći poistovećivanje ideologije sa kolektivnom krivicom? Može li istoričar govoriti o kontinuitetu jedne političke ideologije, a da ne učestvuje u stvaranju predstave o kolektivnoj i transgeneracijskoj krivici jednog naroda?
Sve zavisi od toga do kog stepena je genocidna ideologija ovladala širokim masama naroda.
Postoje mišljenja da je zaborav, s jedne strane, uslov za pomirenje a, s druge pak strane, fundamentalni neprijatelj pomirenja? Može li sećanje postati produžetak sukoba drugim sredstvima?
Zaborav može da deluje kao neprijatelj pomirenja samo onda ako taj neprijatelj ne prizanje zločin koji je počinio i ako je spreman da ga ponovi.
Kako razlikovati kulturu sećanja od politike sećanja?
Mislim da kultura sećanja i političko sećanje na genocid treba da budu usklađeni.
Kada se govori o genocidu, ne može se izbeći pitanje: Šta je važnije – broj žrtava ili namera počinioca? Zašto su brojke stradalih Srba u genocidu u NDH postale gotovo metafizičko pitanje srpsko-hrvatskih sporova? Zbog čega je naučno dokumentovana državna politika uništenja Srba postala manje važna od broja žrtava?
Značaj utvrđivanja broja žrtava i namere počinilaca zločina ne mogu se meriti kantarom. Istoričari koji proučavaju genocid dužnu pažnju moraju da posvete i broju žrtava i namerama zbog čega je zločin počinjen. Oni koji bez valjanih dokaza smanjuju broj žrtava po pravilu čak i ne priznaju zločin, ali po svaku cenu žele da ga umanje.
Na kraju, neminovno je pitanje: može li istorijska istina sama imati isceliteljsku moć?
Kao istoričar veoma uvažavam istorijske dokaze. Svestan sam značaja, ali i nemoći istorijskih činjenica. Živimo u vremenu kada se ne samo kod nas, već i u čitavom svetu događaju veliki istorijski falsifikati, kada političke potrebe potiskuju vrednost i valjanost proverenih činjenica. Imajuću u vidu to da je istorija kao nauka često podređena politici, ne verujem da „istorijska istina sama može imati isceliteljsku moć“.
U novom broju NIN-a pročitajte još:
NIN / NIN
