Svakog 5. oktobra setimo se onog iz 2000. godine koji je ušao u istoriju Srbije kao dan velikih promena. Na pitanje šta danas misle o tom datumu, u anketi NIN-a odgovaraju kandidati za poslanike na izborima 25. oktobra Vladimir Đukanović, lista „Aleksandar Vučić ‒ Ujedinjena Srbija“, Feđa Dimović, „Studentska lista“, Uglješa Marković, lista „Ivica Dačić ‒ faktor stabilnosti“, Nemanja Dević, lista „Autentična desnica“ i Branko Miljuš, lista „Evropska Srbija“
Vladimir Đukanović, „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“
NIN / Una Škandro
Sve ono što se dogodilo tog 5. oktobra 2000. godine smatram da je donelo nesagledive posledice po srpske nacionalne interese ‒ kroz pljačkašku privatizaciju uništili smo ekonomsku supstancu države, razorili smo naša privredna društva, banke, stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla. Izručili smo kompletna politička i vojna rukovodstva SRJ, Republike Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine Haškom tribunalu i oslobodili albanske teroriste. Doživeli smo da nas proglase genocidnim narodom, jer ispade da smo izvršili tzv. ograničeni genocid u Srebrenici, izvinjavali smo se svima u okruženju koji su nas ubijali i proterivali, ali samo se nama niko ni za šta nije izvinio. Dočekali smo da se Crna Gora na pokradenom referendumu odvoji od Srbije, da Kosovo zvanično dobije priznanje od većine onih koji su rušili Miloševića i finansirali 5. oktobar. Dobili smo ljude koji su bez ikakve perspektive da se zaposle zakivali svoje ruke u letvice i sekli iz protesta prste, radnike koji se vezuju lancima za mostove, one koji su se zbog izbacivanja sa posla odlučivali da izvrše samoubistva, rekordnu nezaposlenost, isplate plata i penzija tako što smo podizali potrošačke kredite pod jezivim kamatama u inostranstvu, totalni krah dinara, negativan BDP… Moglo bi do sutra da se nabraja sve ono najgore što nas je snašlo zbog naše naivnosti, koja je ipak bila plod promašene politike koju je Milošević vodio i serije izgubljenih sukoba, sankcija, izolacije i ekonomske besperspektivnosti. Zapravo, danas kada posle 26 godina analiziram zašto je sva ta tragedija morala da nam se dogodi, samo je jedan odgovor ‒ onako se više nije moglo. Ne razmišljajući šta nam donosi „uvođenje demokratije“ i laž da nas na mađarskoj granici čeka šest milijardi dolara samo da srušimo Miloševića, naivno smo srušili nešto što ne valja i doveli nešto što je bilo još gore. Tada to nismo znali i bili smo mladi i glupi, što danas više nismo i verujem da dobro shvatamo koliko smo sami sebe zakopali zbog naivnosti koju smo ispoljili 5. oktobra. Ovo što govorim posvećeno je nekim novim generacijama da ne budu tako lakomislene.
Današnja Vučićeva Srbija otvorena je prema svima i ekonomski pokazatelji su nam nikad bolji, životni standard takođe, nezaposlenost na rekordno niskom nivou, nikad više investicija, nikad jača i modernija vojska, infrastruktura koja se svaki dan gradi, posebno putna… Naša međunarodna pozicija je samo da se Vučiću skine kapa, jer ima vrhunske odnose sa svim zemljama na svetu, pa i sa onima koje su u najdirektnijim sukobima.
U periodu pre 5. oktobra bili smo pod najrigidnijim sankcijama, benzin smo kupovali na kantice, cigarete na kartonima, izgubili smo ratove, imali smo čak i bombardovanje i predsednika koji nigde nije mogao da izađe, jer mu je na pravdi boga bila na leđa natovarena haška optužnica. Takva zemlja nije imala nikakvu perspektivu i to je bilo ono što je narod hteo da menja, ne shvatajući da tom promenom po svaku cenu dobija nešto još gore. Dakle, danas posle 26 godina može se reći da je 5. oktobar bio dan srpske tragedije i velike naivnosti. No, očito je ta tragedija morala da se dogodi, kako bi danas bili daleko racionalniji i pametniji. Čovek se na greškama uči, a mnogi iz moje generacije koji su mi tada zamerali što nisam želeo da glasam za DOS, danas će listom glasati za Vučića, jer su odrasli, postali su ozbiljni i porodični ljudi i nisu više naivni. Uostalom, istorija je učiteljica života, bar su nas tako učili u školi.
Feđa Dimović, „Studentska lista“
NIN / Uroš Arsić
S ove tačke gledišta, 5. oktobar deluje kao propuštena šansa. Političke partije od kojih smo očekivali da donesu neophodne promene nisu to uspele, stari režim nije demontiran i danas imamo ovu pogubnu politiku na vlasti. Ovaj režim uspeo je da spoji one koji su bili u prvim redovima pred Skupštinom 5. oktobra i one koji su životom tada branili Miloševićevu vlast, ljude koji su komunisti i tradicionalisti, ljude koji žele u NATO i one koji se kunu u majku Rusiju, a vezivno tkivo svima njima je ono razorno tkivo za srpsko društvo, a to je korupcija, odnosno, narodski rečeno, pljačka. Sada na ovim izborima 25. oktobra imamo poslednju šansu da ispravimo sve greške koje su učinjene pre 26 godina. Vreme je da svane 26. oktobar koji će doneti sve ono što nam je 6. oktobar ostao dužan. Vreme je da izvršimo promene nakon kojih će sistem raditi tako da će ponavljanje istih obrazaca iz prošlosti biti nezamislivo i nesprovodivo. Nama nije potrebna samo smena režima, već je potrebna promena odnosno popravka sistema, tako da on bude pravedan, pošten i jednak za sve. U tome ćemo uspeti, jer se za slobodu borimo sami, bez trulih kompromisa. Studenti pobeđuju, jer Srbija ne sme da izgubi!
Uglješa Marković, „Ivica Dačić – Faktor stabilnosti“
Ustupljene fotografije / Ustupljena fotografija
Posmatrajući sa ove distance, 5. oktobar je datum koji predstavlja izneverena nadanja i očekivanja usled neispunjenih obećanja tadašnjih opozicionih političkih aktera. Nakon tog dana, otvorena su vrata kapitalizmu u svom najsurovijem obliku, koji je pratila nekontrolisana privatizacija državnih fabrika i preduzeća, uz preko pola miliona ljudi koji su ostali bez svojih radnih mesta.
Smena vlasti na ulicama je nešto što ne bi smelo da se ponovi u budućnosti.
O svojoj sudbini trebalo bi da suvereno odlučuju građanke i građani Srbije na izborima, a na političkim subjektima je da to za njih bude Sveto pismo. Kao narod treba da izvučemo pouke iz prošlosti i da ne dozvolimo da nas spoljni faktori svojim manipulacijama ubeđuju da nas vole više nego što mi poštujemo i volimo sebe. Zato smatram da su nam preko potrebni stabilnost, mudrost i „hladna“ glava kako bismo u budućnosti izbegli da po drugi put padnemo na ispitu.
Nemanja Dević, „Autentična desnica“
Ustupljene fotografije / Ustupljena fotografija
Kao i drugi značajni datumi koji predstavljaju vododelnicu istorije, i 5. oktobar ima svoje lice i naličje. Živi u „dve polovine sećanja“ jednog istog naroda. Dok ga jedni gotovo euforično gledaju kao revoluciju i praznik demokratije, drugi ga smatraju početkom kolonizovanja i rasprodaje Srbije. U građanskoj Srbiji često se previđa da se na ovaj istorijski trenutak gledalo kao na neku vrstu nacionalnog ustanka, što se vidi i po barjacima i simbolima koji su se vijorili ispred skupštine. U nacionalnoj Srbiji pak nerado se govori da su za nacionalnim u skupštinu ušli i neki drugi barjaci, manje vidljivi i manje upadljivi, a koji su dali ideološki pečat neuspeloj revoluciji. Činjenica je da su skoro sva očekivanja od promena 5. oktobra u međuvremenu izneverena.
Branko Miljuš, „Evropska Srbija“
Ustupljene fotografije / Ustupljena fotografija
Srbija danas živi horor film u režiji osuđenog zločinca Vojislava Šešelja i njegovog najboljeg učenika Aleksandra Vučića. Pre 26 godina, 5. oktobra tu politiku pobedili su građani Srbije i Srbija se otvorila prema Evropi i svetu. Danas rizikujemo ponovnu izolaciju i stranputicu kojom nas vode u pravcu Rusije. Mi to ne smemo dozvoliti. Lekcije 5. oktobra su vrlo jednostavne ‒ samo Evropska Srbija je garancija normalnog života svih građana u Srbiji.
