Skloniti psa sa ulice nije rešenje: Ko plaća cenu našeg nemara?

Dok se oko novog teksta propisa ponovo razmenjuju emocije, optužbe i stare ideje, ostaje mnogo neugodnije pitanje: zašto već više od trideset godina pokušavamo da rešimo isti problem gotovo istim metodama i očekujemo drugačiji rezultat?

Ako već tražimo „konačno rešenje“ za problem pasa na ulicama, možda bi za početak trebalo da pitamo one koji pse zaista proučavaju – ako takvih uopšte ima dovoljno za ovakvu raspravu. Okrugli stolovi ne bi smeli da budu mesta za razmenu emocija, ideologije i interesa, već za etologe, biologe, stručnjake za populacionu ekologiju i naučnike koji mogu da objasne šta pas jeste, kako živi, kako se njegove populacije održavaju i zašto problem ne uspevamo da rešimo već decenijama. Kada se posmatra aktuelni Nacrt Zakona o dobrobiti životinja, jasno je da nam nedostaje dublje razumevanje ove teme.

U suštini, tekst nije doneo nikakvu epohalnu promenu paradigme. Ponovo je pokrenuo isti krug emotivnih sukoba, međusobnog optuživanja i upiranja prstom u to ko je kriv, dok se rešenje ponovo traži na gotovo istom mestu na kom ga tražimo duže od tri decenije.

Polemika je otvorila mnogo pitanja, ali možda ne ono najvažnije: da li pokušavamo da rešimo problem pasa ili posledice sistema koji ih uporno pogrešno definiše?

Srbija ponovo raspravlja o ovoj temi. Govorimo o napuštenim psima, prihvatilištima, sterilizaciji, odgajivačima, eutanaziji, oglednim životinjama i odgovornosti vlasnika. Javna rasprava trajala je do 10. avgusta, a Ministarstvo poljoprivrede najavilo je da će pristigle primedbe biti analizirane sa ciljem donošenja „modernog i primenljivog“ propisa koji treba da unapredi dobrobit životinja u Srbiji. Upravo zato sada imamo retku priliku da ne popravljamo samo članove zakona, nego da preispitamo paradigmu na kojoj je čitav sistem postavljen. Važeći Nacrt Zakona o dobrobiti životinja mora da odgovori na ove izazove.

Jer ako zakon treba da bude moderan, onda mora početi od onoga što danas znamo o životinji, a ne od onoga što pretpostavljamo. Istini u oči – ništa što smo pokušavali svih ovih godina nismo zapravo rešili, već smo napravili još gore stanje.

U javnosti postoji gotovo romantična predstava prihvatilišta: pas je bio na ulici, neko ga je spasio, dobio je krov nad glavom i sada je bezbedan. Međutim, između spasavanja života i obezbeđivanja dobrobiti postoji ogromna razlika.

Uzmimo samo ilustrativan primer prihvatilišta sa 200 pasa. Ako računamo svega oko 150 dinara dnevno za hranu jednog psa, potrebno je oko 30.000 dinara svakoga dana samo da bi životinje jele. To je približno 900.000 dinara mesečno i gotovo 11 miliona dinara godišnje. Ali pas ne živi od džaka hrane.

Potrebni su voda, bezbedan i higijenski prostor, električna energija, zaštita od ekstremnih temperatura, čišćenje, dezinfekcija, uklanjanje otpada, zaposleni ili drugi ljudi koji svakodnevno rade sa životinjama, oprema, vakcinacija, kontrola parazita, veterinarski pregledi, dijagnostika, lekovi, sterilizacija kada je indikovana, lečenje povreda i bolesti, transport i finansijska rezerva za hitne slučajeve. A ni tada još nismo došli do onoga što savremena nauka naziva dobrobiti.

Kada kao radnu, i dalje konzervativnu računicu koristimo približno 500 do 600 dinara dnevno po psu, organizacija sa 200 pasa dolazi do 100.000 do 120.000 dinara svakoga dana, odnosno približno 36,5 do 43,8 miliona dinara godišnje. To nije procena zvaničnog prosečnog troška srpskog prihvatilišta, već ilustracija razmera finansijske obaveze koja nastaje onog trenutka kada neko preuzme odgovornost za stotine životinja.

Ako bismo samo kao model pretpostavili da 131 registrovano prihvatilište u Srbiji zbrinjava prosečno po 200 pasa, govorili bismo o približno 26.200 životinja. Uz konzervativnih 500 do 600 dinara dnevno potrebnih za hranu, smeštaj, higijenu, ljudski rad, preventivnu i prosečnu veterinarsku zaštitu i druge osnovne potrebe, održavanje takvog sistema zahtevalo bi između 4,8 i 5,7 milijardi dinara godišnje. I to bez neregistrovanih objekata i bez pretpostavke da svaki pas zahteva ozbiljnije veterinarsko lečenje.

To nije zvaničan trošak prihvatilišta u Srbiji, već ilustracija finansijskih razmera takvog sistema. Radi perspektive, čitav budžet Ministarstva sporta Republike Srbije za 2026. iznosi oko 6,75 milijardi dinara. Drugim rečima, sistem institucionalnog zbrinjavanja pasa kakav ovde modeliramo mogao bi zahtevati iznos jednak približno 70 do 85 procenata godišnjeg budžeta jednog ministarstva. Svaki novi Nacrt Zakona o dobrobiti životinja mora uzeti u obzir ove finansijske činjenice.

Ne treba izgubiti iz vida da deo ovog sistema već finansiraju građani kroz javne budžete. Prema podacima Registra Uprave za veterinu korišćenim u stručnom radu iz 2025. godine, od 131 registrovanog prihvatilišta u Srbiji 62 su državna, odnosno nešto manje od polovine ukupnog broja. Njihov rad je, neposredno ili preko lokalnih samouprava i javnih službi, deo sistema koji se finansira javnim novcem.

Međutim, ostaje još 69 registrovanih nedržavnih prihvatilišta. Ako samo radi ilustracije primenimo naš model od prosečno 200 pasa po prihvatilištu, govorimo o približno 13.800 pasa koji se nalaze u privatnom delu sistema. Uz konzervativnih 500 do 600 dinara dnevno po životinji za hranu, smeštaj, higijenu, osnovnu veterinarsku zaštitu, ljudski rad i druge neophodne potrebe, dolazimo do iznosa od približno 2,5 do 3 milijarde dinara godišnje.

I tu nastaje pitanje koje se više ne može rešavati apelom na humanost građana. Odakle svake godine dolaze dve i po do tri milijarde dinara potrebne da ovaj deo sistema funkcioniše?

Privatna prihvatilišta mogu imati različite izvore prihoda, uključujući sopstvena sredstva, ugovore, projekte, fondacije, subvencije i donacije, pa ne bi bilo korektno tvrditi da se sva finansiraju isključivo donacijama. Ali tamo gde osnovna egzistencija životinja zavisi od kontinuiranog prikupljanja dobrovoljnih priloga, imamo ozbiljan problem održivosti. Donacija nije finansijska garancija. Ona je prihod koji možda dođe, a možda ne dođe. Potrebe životinje postoje svakoga dana.

Još je važnije što naših 500 do 600 dinara dnevno ne predstavlja luksuzan život psa. To je pokušaj da se obuhvate osnovni troškovi njegovog održavanja, uključujući prosečnu veterinarsku zaštitu. Ako govorimo o stvarnoj dobrobiti, a ne samo preživljavanju, računica postaje mnogo zahtevnija. Psu nisu potrebni samo kalorije, voda i kvadratni metri poda. Potrebni su mu kretanje, socijalni kontakt, individualna pažnja, mentalna stimulacija, mogućnost izbora, odmor bez hroničnog stresa i život koji odgovara njegovim biološkim i emocionalnim potrebama.

Zato je legitimno pitati da li je održiv sistem u kojem privatni sektor zaštite životinja potencijalno mora svake godine da pronađe milijarde dinara da bi održavao postojeću populaciju pasa, dok istovremeno novi psi nastavljaju da ulaze u isti sistem.

Zato se Nacrt Zakona o dobrobiti životinja ne bi smeo zadovoljiti formulacijom da prihvatilište mora imati „obezbeđena sredstva za nesmetani rad“. Morao bi da definiše šta ta formulacija znači u praksi. Finansijski kapacitet mora biti proporcionalan broju životinja. Ako organizacija može da garantuje dobrobit za 50 pasa, ne može preuzeti odgovornost za 200 nadajući se da će građani sledećeg meseca nadoknaditi razliku.

Donacije treba da budu bonus sistemu dobrobiti, a ne uslov njegovog opstanka.

Jer onog trenutka kada smo psa sklonili sa ulice i zatvorili vrata prihvatilišta, nismo završili svoju obavezu prema njemu. Tek smo je preuzeli.

Zato bi sredstva potrebna za osnovnu dobrobit životinja morala biti dokaziva i proporcionalna kapacitetu objekta, dok bi donacije trebalo da budu dodatak kojim se unapređuju uslovi, finansiraju dodatni programi i stvaraju rezerve. Ako organizacija može da garantuje odgovarajuću brigu za 80 pasa, njen realni kapacitet je 80. Činjenica da iza njene ograde fizički može da stane 250 životinja ne znači da ima kapacitet za 250 života.

Ovo nije teorijska rasprava. Veliki sistemi zaštite životinja već su se suočili sa istim problemom.

ASPCA danas eksplicitno koristi koncept „capacity for care“, odnosno pojam maksimalnog kapaciteta za brigu. Suština je jednostavna: broj životinja mora odgovarati objektivnim resursima potrebnim da se zadovolje njihove fizičke i biološke potrebe. ASPCA ide toliko daleko da smatra da bi minimalni operativni standardi prihvatilišta, uključujući rad unutar tog kapaciteta, trebalo da budu propisani zakonom. Organizacija takođe upozorava da ograničeni resursi mogu učiniti nekontrolisani prijem životinja nespojivim sa njihovom dobrobiti.

To potpuno menja našu predstavu humanosti. Organizacija nije humanija zato što je primila 300 pasa umesto 100 ako zbog toga više ne može svakom od njih da pruži odgovarajući život.

Američki sistem, iako najbogatiji na svetu, upravo se suočava sa ozbiljnom krizom kapaciteta. ASPCA navodi da je tokom 2025. godine oko 5,8 miliona pasa i mačaka ušlo u američka prihvatilišta. Psi ostaju u njima duže nego pre pet godina, što dodatno opterećuje sistem, a oko 597.000 životinja je tokom godine eutanazirano. Dakle, ni društvo sa ogromnim organizacijama, donatorskim sistemom i višedecenijskom kulturom udomljavanja nije pronašlo magično rešenje u kojem jednostavno napravimo dovoljno mesta za sve životinje.

Zato se savremena politika prihvatilišta sve više pomera ka ozbiljnijim modelima moderacije, vraćanju izgubljenih životinja vlasnicima, sistemima negovatelja, pomoći vlasnicima da zadrže životinje, direktnom udomljavanju i sprečavanju nepotrebnog ulaska psa u instituciju. ASPCA čak eksplicitno navodi da prijem u prihvatilište nije uvek najbolji izbor za dobrobit pojedinačne životinje.

To je rečenica nad kojom bi Srbija trebalo ozbiljno da zastane.

Možemo psa nahraniti svakog jutra. Možemo očistiti njegov boks. Možemo ga vakcinisati i ponosno napisati da nije eutanaziran. Ali ako pet godina provede u hroničnom stresu, sa ograničenim kretanjem, bez dovoljne individualne pažnje, izbora, istraživanja, stabilnih socijalnih odnosa i mogućnosti izražavanja ponašanja svojstvenog njegovoj vrsti, moramo imati hrabrosti da postavimo pitanje: šta smo zapravo učinili za tog psa?

Savremena dobrobit životinja ne može se meriti samo odsustvom gladi, bolesti i smrti. Ona uključuje fizičko i psihološko stanje životinje, njeno ponašanje, mogućnost izbora, socijalne potrebe i kvalitet sredine u kojoj živi. Čak i ASPCA (American Society for the Prevention of Cruelty to Animals) u svojim aktuelnim smernicama zahteva da se u prihvatilištima ne teži samo smanjenju fizičkog bola i psihološkog stresa, nego dobroj dobrobiti, uz zajednički rad medicinskih, bihejvioralnih i drugih timova.

Zato kontrola prihvatilišta nije neprijatelj zaštite životinja. Privremena zabrana prijema novih pasa organizaciji koja je premašila svoj kapacitet nije napad na humanost. A u ekstremnim slučajevima ni zatvaranje objekta koji više ne može da zadovolji osnovne potrebe životinja nije napad na spasavanje. Može biti upravo njegova poslednja linija odbrane.

Dobra namera ne može biti dozvola za neograničeno preuzimanje tuđih života.

Gotovo čitava rasprava počinje jednom izrazito problematičnom sintagmom: „napušteni pas“.

Ako je pas napušten, prvo pitanje države trebalo bi da bude veoma jednostavno: ko ga je napustio?

Ako čovek automobilom doveze psa do periferije grada, otvori vrata i ostavi ga, problem nije nastao zato što se pas našao na ulici. Problem je napravio čovek. U vremenu mikročipova, registara, kamera, registarskih tablica i video-nadzora, neprihvatljivo je da sistem godinama finansira posledicu, dok osoba koja ju je proizvela nestane iz jednačine.

Video-nadzor na poznatim mestima napuštanja životinja, efikasna provera mikročipova, sledljivost promene vlasništva i stvarno sprovođenje sankcija mogli bi značajno promeniti ponašanje. Ne zato što ćemo kazniti psa, nego zato što ćemo konačno odgovornost vratiti tamo gde pripada.

Ali sada dolazi pitanje koje je još neprijatnije.

Šta ako tog čoveka nema?

Šta ako pas na ulici nije izašao iz ničijeg doma? Šta ako je rođen tamo? Šta ako je i njegova majka rođena tamo? Šta ako posmatramo treću, četvrtu ili desetu generaciju pasa koja živi uz ljudsku zajednicu, ali nikada nije pripadala individualnom vlasniku?

Tada više ne govorimo o napuštenom kućnom ljubimcu.

Ovo je verovatno najvažnija činjenica koju bi svaki savremeni zakon o psima morao da uzme u obzir.

Naučna literatura procenjuje globalnu populaciju pasa na više od 700 miliona, sa procenama koje dosežu približno milijardu životinja, a više od 70 procenata te populacije čine slobodni urbani psi, odnosno psi koji se u javnom prostoru nalaze bez neposredne ljudske kontrole.

Katrin Lord, Mark Fejnštajn, Bredli Smit i Rejmond Kopinger u svom radu o reproduktivnim strategijama pasa iznose još provokativniju činjenicu: ljudi imaju jako malo reproduktivne kontrole nad ogromnom većinom pasa na svetu.

To potpuno ruši predstavu da postojanje vrste pas zavisi prvenstveno od čoveka koji bira mužjaka, ženku i planira leglo.

Kada bismo hipotetički sutra zaustavili sav organizovani uzgoj pasa i sterilisali sve kućne ljubimce čiju reprodukciju čovek neposredno kontroliše, time ne bismo ugasili svet pasa. Ogromna globalna populacija urbanih pasa ostala bi izvan tog sistema. Njena brojnost bi se menjala pod uticajem reprodukcije, mortaliteta, migracije, dostupnosti resursa, ali pas kao populacija ne postoji samo zato što ga čovek planski proizvodi.

To ne znači da treba romantizovati život na ulici. Saobraćaj, bolesti, glad, povrede, trovanja, ekstremne temperature i sukobi sa ljudima mogu predstavljati ozbiljne probleme dobrobiti.

Ali znači da pas bez individualnog vlasnika nije zoološka anomalija – čak naprotiv. Možda je anomalija naša predstava da svaki pas na planeti po definiciji mora pripadati nekome.

Urbani psi nisu odvojeni od čoveka. Upravo suprotno. Njihova ekologija vekovima je povezana sa ljudskim naseljima i resursima koje ljudi stvaraju.

Tu dolazimo do dela problema koji gotovo nestaje iz političke rasprave kada svu pažnju usmerimo na sterilizaciju i prihvatilišta: dostupnost hrane u životnoj sredini.

Organski otpad, otvoreni kontejneri, ostaci hrane, klanični otpad, deponije i direktno hranjenje predstavljaju izvore energije koji mogu održavati slobodnoživeće populacije. Zato populaciona ekologija urbanih pasa ne može biti odvojena od upravljanja otpadom, dostupnosti hrane, migracije, reprodukcije i ponašanja ljudi.

Savremeni sistematski pregled istraživanja o upravljanju populacijama urbanih pasa zaključuje da kontrola brojnosti niti je jednostavna, niti je – sve je izvesnije – moguća na dosadašnji način.

Ako sa jedne teritorije uklonimo pse, ali ostavimo iste dostupne resurse i iste društvene uslove, promenili smo broj pasa tog dana, ali nismo nužno promenili ekološki sistem. Sutra će na njihovo mesto doći novi.

Zato Nacrt Zakona o dobrobiti životinja mora prvo da definiše psa kao biće pre nego što odluči šta će sa njim. A verovali ili ne, ni savremena nauka nema potpun odgovor na pitanje: ko je pas?

Možda upravo ovde leži jedna od najvećih prilika novog teksta zakona. Zakon koji ozbiljno želi da promeni stanje morao bi zato da prati čitav put problema. Prihvatilište bi moralo da ima dokaziv, održiv finansijski, kadrovski, prostorni, veterinarski i bihejvioralni kapacitet proporcionalan broju životinja.

Donacije mogu biti dragocena pomoć, ali ne smeju predstavljati jedinu garanciju da će životinje sutra imati hranu i lečenje. Kapacitet ne treba određivati prema broju pasa koji fizički mogu da stanu iza ograde, već prema broju pojedinačnih životinja kojima je moguće garantovati dostojanstven kvalitet života. Tada bismo konačno dobili podatke na osnovu kojih možemo donositi politiku.

I možda bismo otkrili nešto što nam se neće dopasti. Problem nije samo u tome što imamo pse na ulicama. Problem nije samo ni u vlasnicima, odgajivačima, udruženjima, prihvatilištima ili lokalnim samoupravama pojedinačno. Problem je sistem koji psa počinje da primećuje tek kada ga vidi na ulici. Tada je već kasno.

Ako je pas napušten, čovek je problem napravio pre nego što se pas pojavio pred kontejnerom. Ako je izgubljen, sistem identifikacije treba da ga vrati kući pre nego što postane „lutalica“. Ako je rođen kao deo urbane populacije, moramo znati kako da se adekvatno postavimo prema njoj. Ako populaciju održava obilje antropogene hrane, onda deo rešenja možda nije iza vrata prihvatilišta, nego iza poklopca kontejnera.

Zato je možda došlo vreme da prestanemo da pitamo samo: kako ćemo skloniti pse sa ulice?

Mnogo ozbiljnije pitanje za jedan zaista moderan Nacrt Zakona o dobrobiti životinja jeste: zašto je taj pas na ulici, ko je za njega odgovoran, kojoj populaciji pripada i da li će intervencija koju smo izabrali zaista poboljšati njegov život ili će samo učiniti da ga više ne gledamo i pretvaramo se da ga nema?

Jer ukloniti životinju iz našeg vidokruga nije isto što i rešiti problem.

Nahraniti je nije isto što i obezbediti joj dobrobit.

Održati je u životu nije isto što i omogućiti joj da živi dostojanstveno, u skladu sa svojom vrstom i stvarnim potrebama koje iz toga proističu.

A društvo koje želi da sebe nazove humanim ne bi smelo da meri svoju humanost brojem pasa koje je uspelo da skloni iza ograde, već time koliko dobro razume život za koji je odlučilo da preuzme odgovornost.

Piše: Saša Riess