Hermèsova čuvena narandžasta kutija nastala je sasvim slučajno

Hermès danas prepoznajemo pre nego što vidimo logo – po jarko narandžastoj kutiji. Ta nijansa, međutim, nije nastala kao smišljeni luksuzni potez. Nastala je jer u ratnom Parizu nije bilo druge opcije. Da nije bilo Drugog svetskog rata, ambalaža jednog od najpoznatijih francuskih brendova danas bi izgledala potpuno drugačije.

Do tridesetih godina prošlog veka kutije su bile krem-bež, rađene tako da podsećaju na svinjsku kožu, sa zlatnim ivicama. Sredinom decenije prešli su na gorušičasto-žutu nijansu sa tamnosmeđim rubom. Bio je to „dostojanstven“ izgled kuće koja je počela kao radionica za sedla. Onda je rat prekinuo snabdevanje. Karton i boje za stare kutije nestali su s tržišta.

Oko 1942. godine, u okupiranom Parizu, dobavljač je Hermèsu ponudio jedino što je imao: rolnu jarko narandžastog papira koju niko nije hteo. Émile-Maurice Hermès prihvatio je to iz nužde – ili da pakuje robu u narandžasto ili da je ne pakuje uopšte. Na kutiju su dodali smeđu traku i motiv konjske zaprege. Tako je rođena ambalaža koja će postati svetski znak luksuza.

Posle rata kuća je razmišljala da se vrati na staru boju. Kupci su već vezali narandžastu za Hermès. U šezdesetim je nijansa zvanično ustaljena. Umetnički direktor Pierre-Alexis Dumas priču je 2024. godine sažeo u jednoj reči – slučajnost. „Moj prastric je otišao kod dobavljača. Rekao mu je da više nema bež papira, samo onu rolnu narandžaste koju niko neće“, izjavio je za američku emisiju 60 Minutes.

Danas prazne kutije skupljaju kolekcionari, a sama nijansa – internog koda 93 – tretira se kao zaštitni znak brenda. Ono što je počelo kao poslednji izbor u nestašici ostalo je kao najprepoznatljivije pakovanje na svetu. Rat nije samo promenio istoriju. Promenio je i boju luksuza.