Filip Rodić: Samo u Srbiji

Kada čujem floskulu „samo u Srbiji“, znam da je izgovara osoba koja u svom životu nije provela više od 15 dana bilo gde van Srbije ili neko ko je bio duže od dve nedelje, ali na nekom fondaškom seminaru.
U poslednje vreme, međutim, počele su da se zaista dešavaju stvari koje su moguće samo u Srbiji. Samo u kontekstu drugačijem od onoga što ljudi koji to obično izgovaraju misle, a i priželjkuju.

Pre oko dve godine, dok sam još radio za jedan ruski državni medij, u goste me je pozvala jedna, uslovno rečeno, američka televizija. Dok smo pričali o geopolitičkom položaju Srbije, voditeljki sam rekao da je to što smo mi tada radili – da novinar ruskog medija gostuje na „američkoj“ televiziji – moguće u Srbiji i nigde drugde u Evropi, a retko gde i u svetu.

Tragični požar koji je zahvatio Deliblatsku peščaru ukazao nam je na još jednu stvar koja može samo u Srbiji – da ruski avion i helikopteri država EU (i NATO-a) zajednički gase vatru.

U svetu u kojem živimo, nažalost, čak i u vreme prirodnih katastrofa povučena je jasna granica dokle solidarnost može da seže, ali Srbija je jasan izuzetak i primer koji bi i druge države trebalo da slede da bi se stvari „vratile u normalu“.

Ovo je bilo moguće samo i isključivo zahvaljujući mudroj politici vojne (i u velikoj meri političke) neutralnosti koja je dosledno vođena tokom protekle decenije. Taj put nije bio lak i na njemu smo stalno nailazili na prepreke. Uostalom, da taj put nije bio takav, verovatno ne bismo imali gomilu problema sa kojima se suočavamo. Na primer, verovatno ne bismo skoro dve godine trpeli blokadersko maltretiranje čitave države.
Brojni su bili oni koji su nas tokom proteklih godina ubeđivali da moramo da izaberemo stranu, da ne možemo da „sedimo na više stolica“.

Ali šta bismo time dobili? Da li bi Brisel adekvatnije reagovao na albanski zulum na Kosovu i Metohiji da smo uveli sankcije Rusiji? Ne bi, jer su na patnju srpskog naroda bili indiferentni i pre 2012. kada je nivo usklađenosti Srbije sa spoljnom politikom Evropske unije bio 99 odsto.

Zapravo, postoji još jedna država u kojoj protiv vatrene stihije zajedno mogu da se bore vatrogasci iz Rusije i jedne članice NATO-a. To je Turska, država koja ima drugu po snazi vojsku u okviru Severoatlantskog saveza. U Tursku su krajem jula stigla dva ruska vatrogasna aviona kako bi im pomogli u gašenju požara. Ali tamo nije bilo vatrogasaca ni iz jedne države članice EU, niti neke druge članice NATO-a.

To je u Turskoj bilo moguće iz istog razloga kao i u Srbiji – Ankara vodi spoljnu politiku koja je podređena isključivo njenim državnim i nacionalnim interesima. U moru primera, navešću vam samo jedan koji je dovoljno ilustrativan – Turska, iako je, kao što sam već pomenuo, važna članica NATO-a, kupuje ruske protivvazduhoplovne sisteme. Samo zbog svoje veličine i uticaja, ona može biti bolji primer od Srbije koliko je politika neutralnosti, odnosno politika posvećenosti isključivo svojim interesima dugoročno blagorodna, iako nije laka.

Ovi požari pokazali su, međutim, da postoji još jedna stvar u kojoj je Srbija jedinstvena u Evropi, a verovatno i u svetu – tužna činjenica da postoje oni koji su spremni da za „podmetanje požara“ krive Srbe. I to ljudi od određenog ugleda. Tako je, na primer, predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević ocenio da je Deliblatsku peščaru zapalila „ćacad puštena da se igra Nerona“. Ili direktor vesti na luksemburškoj televiziji Nova S Slobodan Georgiev koji, skrivajući se iza navodnog grafita na Vračaru, piše da je, kao što je Neron zapalio Rim, Aleksandar Vučić zapalio Deliblatsku peščaru.

Zapravo, postoji još jedna država u Evropi u kojoj se Srbi optužuju za izazivanje požara – Hrvatska. Doduše, kao i u slučaju Turske, postoje neke razlike u odnosu na Srbiju. Tamo Srbe za izazivanje požara optužuju Hrvati, oni koji proslavljaju progon gotovo celokupnog srpskog stanovništva iz svoje države i oni kojima je pozdrav „Za dom spremni“ stvar tradicije.

Ovde, makar u slučaju Srđana Milivojevića, za podmetanje požara Srbe optužuju – Srbi. I još nešto. Simptomatično je i da ovaj dvojac Srbima preti masovnim zatvaranjem, odnosno slanjem u logore (Georgiev) i zatvore (Milivojević). Samo u Srbiji, što bi rekli.

Piše: Filip Rodić za Vesti Online